Home » Sela » Bjelopavlići i Pješivci, Petar Šobajić, CID Podgorica 1996

Bjelopavlići i Pješivci, Petar Šobajić, CID Podgorica 1996

Састав и порекло Бјелопавлића. – Испитујући понаособ порекло сваког братства у племену долази се до сазнања да у састав племена Бјелопавлића улазе три по пореклу и времену досељења различите групе; њих ћемо звати: старинци, Дукађинци и новији досељеници.

Старинцима онде називају Лужане, остатак старог српског становништва Горње Зете. Има их врло мало у племену. Највише је Дукађинаца, зовем их тако по месту Дукађину одакле су старином. По броју и по свему они чине главни део племенског становништва. Према њима су Лужани старинци, и према њима називано новиим досељеницима она бр у племену, која воде порекло од појединих ускока из разних страна, највише из околних племена, а дошли су сви после Дукађинаца. Њих има приличан број, више него старинаца.

О старинцима, Лужанима ћемо доцније опширније говорити. За појединачна бр новијих досељеника ћемо рећи место одакле су и одредити време, кад су у племе доселили. А да изнесемо сада предање нај јаче групе племеника, Дукађинаца. Многобројна бр Дукађинаца у племену држе се да сва воде порекло од једног заједничког претка, који се звао Бијели Павле. Они носе предање да су оснивачи племена Бјелопавлића, да се оно зове тако по њиховом родоначелнику Бијелом Павлу. Предање њихово о доласку Бијелог Павла међу Лужане познато је и од раније, забележио га је први и изнео Вук Караџић у раније поменутом делу. Доцније ћемо видети, да се ово предање, које наводимо, у неколико разликује од онога како су Вуку називали. Предање њихово овако гласи:

Бијели Павле је био син Леке капетана, чији су двори били у Дукађину код Пећи. Кад су Турци ударили на Косово, у боју Лека погине, Турци заузму Призрен и Пећ, а два сина Лекина, Гаврило (Гаш) и Бијели Павле пребегну у Зету. Гаш се опет врати на старевину и потурчи, од њега су се намножили Гашани код Ђаковице, а Бијели Павле пређе и насели се међу Лужане у Бјелопавлићима. Звао се „Бијели“ зато, јер је имао белу косу.

Кад је Бијели Павле дошао у Бјелопавлиће, затекао је онда Лужане, који су у то време становали по целом племену. Лужани су били стари српски народ, али су постали били безбожни и толико пресилили, да им је свештеник морао пред цркву наферу износити, те су је ту набадали копљем и тако јели. Зборно им је место била стара црква св. Николе на Јеленку. Баш су Лужани били на сабору код Јеленка, кад из Зете наиђе „света краљица“ (неки додају Јелена), пошла била за Оногошт па сврати код Лужана и назове им: „Помози Бог, господо и браћо Срби!“ Од силних јој Лужана нико не прихвати Бога. Она онда затражи да јој даду кога да је испрати до Оногошта и пут покаже, али они и то с презрењем одбију и покажу јој на Бијелог Павла, нек је он прати, он је, рекну јој, и доскитао отуда из њене земље. Павле пође с краљицом, а кад она успут сазнаде од њега чији је он и одакле, а да је слуга код бана лужанског, још видела како га држе, прокуне Лужане речима: „Нека их, да Бог да крвав зец међу њих ускочио и око њега се сви исклали, а што остало то теби у подножју било!“ И у тај час, кад је она то изрекла, налети зец поред лужанског сабора, један да га гађа, убије угледног главара, његови скоче да га свете, те се међу њима изроди таква свађа и покољ, да је крв потоком текла низ страну Крвавче изнад цркве, која се од тада тако прозвала. По њој је много мраморје лужанско. Кад чују они код куће о погибији својих, побију се и они међу собом тако да је Лужана мало ко остао. По томе је остала узречица, која се онамо често у говору чује: „Да ћемо се поклат` ко Лужани“.

Кад се Бијели Павле врати и види шта је било с Лужанима, настани се у селу Сретњи у средини племена (рекао: „дај, Боже, да ми буде сретно“, по томе име селу) и ожени се ћерком бана лужанског. Ту се множило и одатле рисељавало његово потомство, и све оно што су притисли од лужанског земљишта, по њима се кажу прозвало Бјелопавлићи. Знају добро, све од Бијелог Павла, како су се гранали, које је бр коме ближе по сродству, и сва бр скоро знају набрајати претке до Бијелог Павла.

Бијели Павле је имао, како сада причају, два сина, Митра и Бубу (после ћемо изнети неке варијанте предања, који друкче кажу). Буба је из Сретње прешао у Мариниће, а одатле један његов син у Вражегрмце. Потомци Бубини зову се општим именом Бубићи, живе на два краја племена. Митар је остао у Сретњи. Од његова два сина (имао је још два) Петрушине и Павка намножиле су се две велике породице, Петрушиновићи и Павковићи, чији је огранак велико бр Брајовићи. Потомци од Митра заузимају средину племена, зову се општим именом Митровићи. Сва бр Митровића и Бубића славе Петков-дан, а већина прислужује Мали Петковдан. Славу су своју натурили у већини старинцима и новијим досељеницима, тако да се св. Петка сматра као крсно име целог племена. Причали су ми да су некада славили летњу Св. Петку.

А. Старинци

У Вражегрмцима:

Раичевићи 17к, Поповићи 10к и Станковићи 11к у селу Рошцима воде порекло од једног претка, кнеза Раича, који је живео у време владике Василија у 17в. Он је у Рошца био прешао из Бара Шумановића, а своје имање поклонио цркви св. Петке у Барама. Зато што се у Барама једно брдо зове Рожац, кажу да се по томе прозвало и ово село где се Раич населио. Затекао је онде Петричевиће, којих и сада има у селу, од њих се оженио и имао шест синова. Живео је он и синови његови у завади са владиком Василијем, прича се да су му они и други чинили велике сметње. У писму којим је владика завештао манастиру купљене земље, каже „И мнози ми пакост дејаше, али Бог помошчник ми бист на всјако дело благо“. (Е.Н.М., Св Василије Острошки, с 99). Те су неприлике, које су владици чињене, биле такве, да је он морао 1667г ићи патријарху у Пећ. Патријарх Максим му даје писмо упућено на кнеза Рајича у Вражегрмце, у њему проклиње свакога ко буде дирао у манастирско имање. Између осталог у њему стоји: „И ашче се који от вас христијан покусит, да отнилит тај До от манастира зовома Острог, храм Ваведеније пресветије Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, да отнилит јему Господ Бог таковому разоритељу његов дом и њега и његове синове и његову стоку и васе његово именије да му Господ Бог поразит и расипа ванезапу, и да траг и корен погибнет ва вјеки, амин“. Само се тако изгледа владика могао одржати у Острогу (Е.Н.М. с 101). Прича се да су синови Раичеви били отелали алат манастирски, па их је владика зато проклео. Проклето се веле и испунило. Наишао био са дружином Бајо Пивљанин харамбаша и свратио код побратима Ћура Бацковића у Пјешивцима. Одатле пошље своје хајдуке из два пута кнезу Раичу у Рошца да му спреми по њима што за храну. Оба пута они не оду до Раича, а известе Баја да Раич неда ништа. Онда Бајо удари с хајдуцима на кућу Раичеву и побије му свих шест синова. Владика Василије натера после већ старог кнеза Раича, те се по други пут ожени. Од једног сина му је био остао унук Радосав, од кога су Станковићи, а од друге жене његове су били Раичевићи и Поповићи. Раичевићи се зову и Лучићи по Луки, унуку кнеза Раича. – Не држе ова браства да су од Лужана. Уважена старина Мира Милов Поповић ме уверавао, да су сва три њихова бр од Бијелог Павла. О њима и још неким бр у Вражегрмцима, која држе као и њих, да су старинци, али да нису од Лужана, биће објашњења доцније. – Има исељених Поповића у селу Гушевцу у Србији, Горњем Пољу код Никшића и у Даниловом Граду.

Петричевићи живе с поменутим бр у селу Рошцима, има их 7к. Сви их држе да су од Лужана, њих је како пре рекосмо затекао у селу кнез Раич. Било је у овом селу још лужанских бр, која ћемо после помињати. Славили су до пре око 6г Срђев-дан, па су примили св. Петку. У Цеклину, у Ријечкој Нахији, има Петричевића, који казју да су ови Петричевићи од њих. Пребегао је из Цеклина због крви неки Дајо са пет синова у Зету, па су четворица прешли у Лику, а један у Вражегмце, то је било пре око 200г. (А Јовићевић: Ријечка Нахија…). Ја сам их о томе распитивао, али они не знају за друго, него да су од велике старине у Рошцима.

Михаиловићи 7к у селу Миокусовићима су се раније презивали Рогачевићи. СЛаве св. Петку. Поред осталих и ово је бр настрадало „Веље војне“ (1768г) у време ранијих бојева под Шћепаном Малим. Предање каже да су Турци оданде одвели много робље у Босну, а запис вели, да су робље тада превели у Нахију Новопазарску. Затекла се после похаре била једна њихова одива са мушким дететом ван племена, вратила се после и од ње су ове куће. Држе их за старинце, али не кажу да су од Лужана.

Вујићи 2к и Пејурићи 3к у селу Шобајићима, куће су им у месту које се зове Лазаревићи. Петков-дан. Они су остатак од некада јаког бр Лазаревића, који су оданде врло давно одселили у Грбаљ. Нису ни они од Лужана.

Шумановићи 2к у Барама Шумановића. Од пре четири паса није их било више. Славе Петковдан, а својатају се са бр од Кнеза Раича у Рошцима. Од њих је био бан Млатишума, за кога смо раније рекли, да је пристао уз ћесарску војску. Било их је без сумње некада више, јер се доњи велики део села Шобајића зове по њима.

Грозданићи живе у Подвраћу, има их 10к. Св. Петка. Били су некада јачи, па су их негде давно напали Братоножићи у катуну и све оне, које су ту затекли побили.

У Павковићима:

Вушковићи су једини старинци у овом делу племена, живи њихових 10к у Горњим Рсојевићима. Они су остатак некад јаког бр Рсојевића, по којима се и село зове. Знају и сада границе великих имања, која су имали у Павковићима. Држе их да су од Лужана.

Симоновићи су од Лужана. Старе су им куће у Слатини у месту које по њима носи име Симоновићи. Ту живи 12к, а већи део је од раније и од скоро предигао из Слатине при пољу и у поље; има их Под Кулом Лакића и у Подкрају 20к, у Косовом Лугу 14, у Грлићу 5 и код Спужа њ. Најраније су прешли у Грлић у Оџину Махалу, ту их је пре око 100г многе куга поморила. Славе Симон-дан, а прислужују Томин-дан. Презивали су се до пре 40г Кусаровићи, а још раније су се звали Радуловићи. За Лужане се прича да су се многи одселили у Далмацију и Срем, па кажу да и њихових тамо има. Слабо знају предање, као сви старинци. Има их врло давно одсељених негде око Призрена, у неком селу код Бара и у пожаревачком округу.

Поповићи ублизо до Симоновића у селу Слатини, крај се њихов зове Поповићи. Међу кућама је црква св. Симона, коју је скоро обновио за покој душе својих родитеља поп Срдан Поповић. Слава им је од старине била Симон-дан као и Симоновићима, па их многи држе да су остатак од Лужана. Они пак причају да воде порекло од ђака Сава, који је пратио „свету Краљицу“ кад је пролазила кроз Бјелопавлиће, па онде остао, а да је био старином од Дукађина. Било је у овој кући одавна свештеника. У Слатини су им 8к, одавде су преселили у Копито Петровића крај Зете 12к, у Данилов Град 5, под главицу Маљат 2, На Доњој Главици код Спужа живе 3к Ајдаровића, они су од једног Поповића који се био потурчио. Исељених има у Лозници 1, Топлици, Пећи, Подгорици, у Бару 5к и на Врањским Њивама у Пиперима 5к.

Бабићи живе у Брајовићима, великом браству павковићском. И они су од Лужана, слава им је св. Петка. Има их 24к (у Гостиљу 13, Лаћу 3, у Јеленку на Бјеловој Главици 6, у планини Вукотици 2). Своје се са Стојковићима у Мартинићима који су исто од Лужана. Знају и сада границе својих некада великих имања, која су им Брајовићи притисли.

У Матринићима:

Стојковићи, живе у месту Јажи, има их 8к. Само је ово бр у Мартинићима од Лужана, који су онде некада у маси становали. Презивали су се раније Ђоројевићи, славе Петков-дан. Док их сви држе за Лужане, они сами не даду, јер је име Лужанин тамо презрено, већ причају да су од Бијелог Павла и рођаци Бубићима, потомцима његовим у Мартинићима.

Свега дакле старинаца има 13бр са 190к, од целог ст племена они чине 6%. Има неколико бр, која ћемо даље навести, која једни сматрају да су старинци, али зато што их већина не држи тако и нисмо их уврстили овде у старинце. Старинце у Бјелопавлићима зову, са мало изузетака, Лужанима. И ако предање каже да су се они врло давно међу собом исклали, тако да је мало ко остао, остало је како се види и до данас нешто од њих, а за многа још браства лужанска предање зна, место где су живела, за нека кад су ишличилела или иселила и због чега. Не може се за Лужане рећи, да су имали заједничку славу, јер Симоновићи славе Симон-дан, Петричевићи Срђевд-дан, а осатали су примили за славу Петков-дан.

Б. Дукађинци

Највећи део бр у племену Бјелопавлићима доводи своје порекло од једног заједничког претка – Бијелог Павла из Дукађина. Од његова два сина, Митра и Бубе, развиле су се две велике и разгранате породице Митровићи и Бубићи. Првих има знатно више него других, а скупа чине око ¾ целог племена.

По неким варијантима предања о пореклу Бубину и Бубића, које ћемо даље изнети, дало би се рећи да поменуте две велике п нису од једног претка, него да је ту било спајања између старијих досељеника Митровића и млађих досељеника Бубића, а да се то спајање извршило веома давно. Оставићемо да о томе говоримо више у одељку о формирању племена, а изложићемо понаособ бр Митровића и Бубића, филијацију њихову, коју они добро знају, наводећи све варијанте предања о првом пореклу.

Митровићи. Митар, син Бијелог Павла, живео је у Сретњи где му се отац био населио. Имао је синове Павка, Петрушину и Николу – многи додају и четвртог Калету. Највише је потомака од Павка и Петрушине, по њима су они делови у средини племена добили имена Павковићи и Петрушиновићи, а деле се на многа бр.

Павковићи. Изложио сам раније границе Павковића према Вражегрмцима и Петрушиновићима. Сем Павкових потомака у Павковићима живе и потомци од његове браће Николе и Калете. Павко је имао синове Ђурђа и Браја. Ђурђе је имао Раслава, а он Јована и Павића. Од њих су Јовановићи и Павићевићи. Од Браја су Брајовићи. Никола је имао Матијаша и Томаша, од њих су Матијашевићи и Томашевићи. Од трећег брата Калете су Калезићи. Старо село Павковића је Сретња, намножавајући се одатле су се они постепено исељавали према западу до Вражегрмаца и преко Зете. Њихова су села Сретња, Бријестово, Лубово, Подпође, Калезићи, Јовановићи, Горњи и Доњих Рсојевићи, Виш и преко Зете Творило и Кујава. Брајовићи су врло давно придигли из Сретње и населили између Петрушиновића и Мартинића. И ако су одвојени, рачунају се уз Павковиће, с њима су раније чинили један баталион. Уз бр ћемо помињати и време, кад се које иселило из Сретње.

Јовановићи су са Павићевићима први исељеници из старог села Сретње. До Јована и Павића броје 10 пасова, а причају да су они били у време Ивана Црнојевића. Иван бег је имао у Павковићима земљу, коју су му отели помоћу Турака и одмах се на њу населили. Јовановићи су дали име селу у ком живе, броје пасове овако: Мијајло – Ђорђе – Саво – Богета – Ника – Вукота – Мијајло – Иван – Ника – Јован – Раслав – Ђурђе -  Павко – Митар – Бијели Павле. Пада у очи мало предака до Јована, кога стављају у време Ивана Црнојевића; да је он био у то време , изнео би један пас више од 40г.

Има их у селу 55к: зову се на ужа бр Кнежевићи, Савићевићи (од њих су Чобељићи), Матуновићи и Вуковићи. Пре 8 пасова је прешао из села на ону страну Зете у Творило Јанко Миличков Јовановић. Од њега има у Творилу 28к и у Кујави, која је из њега насељена, 45к. Јовановићи у овим селима се деле на ужа бр: Вулетиће, Болевиће, Милићевиће и Косановиће. Творило и Кујава су припадали до краја 17в пјешивачком селу Бритвићима, које су Бјелопавлићи тада разорили и населили Јовановиће. Крајем 18в, кад су се Бјелопавлићи отргли од Турака скупи Јовановиће њихов кнез Никола Никин па сађу у Косови Луг и поседну Сладојево Копито поред Сушице. Косови Луг је био тада неурађен и слабо насељен због опасности од Турака. Скоче на њих тада Ћириочани и Петрушиновићи да их одатле одагнају, али се они силом одупру. Има их у Сладојевом Копиту око 20к. У Барама Шумановића у Вражегрмцима живи њихових 6к. Од скоро их је предигло у Колашин 10к. Исељених има у Србији. Брат поменутог Јанка Миличкова, Мића, одселио је врло давно у Ужице. Чули су да се његови потомци зову Драгићевићи. Пре рата 1877-8 прешле су 3к у Азању, у Ваљево 1, а после рата у Прокупље 3, Чачак 3, Куршумлију 2, Соко Бању 3, у село Коњарник (топл округ) 20к, а неколико кућа у Петровац, Обреновац и село Бегаљицу.

Павићевићи су из Сретње прешли кад и Јовановићи и населили се у Рсојевићима. Прешао је кажу Павић, до кога броје 10 пасова. Има их у Г Рсојевићима 22, а у Доњим 84к. Павићевића има и у Сретњи 29к и Кољеншића 15к. Кољеншићи су једно уже бр њихово. Ови се са Сретње нису кретали и по томе би се рекло, да се ово бр развило било у Сретњи и да није само родоначелник његов Павић, него доцнији потомци иселили у Рсојевиће. Зову се на ужа бр Шутановићи, Живаљевићи, Перчевићи, Кољеншићи и Лолевићи. У Доловима изнад Слатине живе њихове 4к, Кујави 2, Фрутку 3, у Косовом Лугу око 15. Иселили су се у Србију после рата 1878г у Лончаре код Гроцке 6к, Ужице 2, у неко село код Ваљева 5, у Коњарник неколике куће и у Београд. Има их у Будви.

Матијашевићи броје пасове: Мирко – Јован – Мићо – Симо – Новак – Зрно – Ненеза – Ђуро – Лалин – Матијаш – Никола – Митар – Бијели Павле. Кажу да је све до Ђура Зрнова била само по 1к. Ђуро је имао четири сина, Илију, Пеја, Велимира и Радула. По њему су се прозвали Ђуровићи, име Матијашевићи се сада ретко употребљава. Деле се на ужа бр, Војводићи од Илије, Пејовићи, Велимировићи и Радуловићи од његове браће. Из ове је куће било 11 војвода. Ненезу Лалиновића помиње Маријан Болица као старешину Бјелопавлића у „Опису скадарског санџака“ од 1614г.

Ђуровића има у Сретњи 31к. Са Сретње је предигао у Вражегрмце војвода Илија Зрнов, који је био у 17в, и населио се у Винићима. Нисам могао сазнати због чега је тамо прешао. Његови су потомци живели у Винићима до војводе Новака Бегова. У његово су време прешли у Виш, крајње село павковићско према Вражегрмцима. Војвода Илија је имао војводу Рада, од кога је уже бр Војводићи 14к и Андрију, од кога су Прекићи, 7к. У Виш су к овима прешле неколике куће њихових рођака из Сретње (Радуловића 6к, Велимировића 2 и Пејовића 1). Они су основали село Виш, а видећемо да је пре њих ту било старо село. Из Сретње је прешао у село Грлић у Косовом Лугу АКим Ђуровић, до кога броје пет пасова, на агалук Диздар-аге спушког. Од њега и брата му у Грлићу има 15к. У Даниловом Граду живи 7к Ђуровића.

Томашевићи. Живели су некада у селу Подима испод Сретње, одакле су пре око 250г сишли у Косови Луг и настанили се у Ћуриоцу. Од свих Бјелопавлића они су се најраније населили у пољу, нисам могао сазнати шта је био узрок да напусте своје старо село. Највећи део њихов живи сада у Ћуриоцу, одакле се неколико вратило и настанило у Лубову, селу до Пода. У Лубову их има 10к, презивају се Томашевићи. У Ћуриоцу се зову Томашевићи 19к, задржали старо презиме, Драговићи 34к, Ђуровићи 12 и Бралетићи 4. Драговићи и Ђуровићи су од два брата Драга и Ђура, до којих набрајају 6 пасова. Драговића има у Даниловом Граду 2к, Спужу 8 и Мартинићима 1. Бралетића је 4к одселило у Крушевац.

Калезићи. Стара су им села Бријестово и Калезићи до Сретње, у Бријестову има њихових 27к, а у Калезићима 17. Због крвне заваде са Јовановићима пре више од 100г највећи је део прешао оданде у село Јастреб у Косовом Лугу, ту има 57к. Причају да је њихов далеки предак Калета био чувар имања Ивана Црнојевића у Бријестову, он је са синовима чинио велике зулуме другим племеницима. Унук Павков, Раслав, оде зато у Босну и доведе Турке, те напану на Калету и слуге Иван-бегове. Слуге побију а један син Калетин тада побегне и оде преко Таре. Од њега је тамо велико муслиманско бр Каљићи. Казивали су ми, да и Каљићи знају да им је порекло из Бјелопавлића од овог бр. Давно се потурчио, негде у 17в, поп Андрија Калетић због зулума Булатовића, досељених Ровчана у Бријестову. Населили су га Турци у Жабљак и прозвали Аферим-кадија. Од њега су Аферићи, који су доцније из Жабљака предигли у Подгорицу и сада у њој живе. Док је Подгорица била турска, Аферићи су били једно врло угледно бр муслиманско, од њих је било чиновника и судија. – Исељених Калезића има у селу Гају код Крушевца, предигле су неколике куће после 1878г. Да напоменемо и то, да неки добри зналци предања кажу, да Калезићи нису од Бијелог Павла, него да су старинци – Лужани.

Брајовићи. Овим именом обухваћено је неколико бр која воде порекло од Браја, сина Павкова. Брајо је био погрешио са неком родицом, те га по пресуди неког Радуна Томашевића, који је у то време био глава племену, обесе у селу Пажићима на месту које се од тада зове Кривосуд, јер се доцније било доказало да Брајо није био крив. Његови синови пређу у село Голубовце у Зети, тамо један остане, а други се врате и населе до Петрушиновића у селу Красовини, па одатле пређе у Лаће. Брајо је по једном казивању имао Николу, Јова, Ика и Вукашина, кога су звали Котло. Од њих су Ераковићи од Николе, Јововоићи, Иковићи и Котлешићи. С њима живи још неколико браства, која носе исто име Брајовићи и казују да су од Браја, а други им то споре. То су Филиповићи, Томковићи, Кошутовићи, Ђуретићи, Прелевићи и Чучковићи. Стара села Брајовића су Лаће и Красовина, од половине прошлог века се из њих највећи део премакао горе у стране, у Осоје, Тврдан и Гостиље Брајовићко и на ниже у Јеленак при пољу. До 1852г имали су у Косовом Лугу само стаје за стоку и мало сталних кућа, од тада су населили Косић, који је сада једно од највећих и најбогатијих села њихових.

Ераковићи живе у Подима, има их 12к и у Косићу 2. Они су од Николе, најстаријег Брајовог сина. Јововићима су куће у Лаћу и Јеленку 17, Гостиљу 7, у Косићу 28. Одселило их је после 1878г 5к у Јагодини. Иковића са ужим бр Поликордићима има 39к (у Лаћу 4, у Јеленку 19, Гостиљу 11 и Косићу 5). Одселило их је, кад и Јововоића, 5к у Соко Бању. Тада је од свих бр одселило много кућа у село Коњарник. Котлешићи броје пасове: син – Агица – Ново – Радосав – Тамаш -  Мирко – Котло – Брајо – Павко – Митар – Бијели Павле. Куће су им овако распоређене: у Красовини 4, Јеленку 9, Косићу 6 и у СПужу 4. У Јагодину су одселиле 4к.

Филиповића има у Гостиљу 5к, Јеленку 7 и Косићу 10. Одсељених има у Ваљеву и Ријеци Црнојевића. Причају да су од Котла Брајова, да је Корло имао Лала, а он Јова, Ика и Имлиа. Они да су од Мила. Томковићи су се раније презивали Вуксановићи и кажу да су од Вуксана Брајова, а други, да су они врло давно дошли из Катунске Нахије. Има их о Осијнику 6к, Јастребу и Спужу по једна. И Кошутовићи (по деди се једно уже бр зове Савићевићи) веле да су од Браја, други кажу да нису, али не знају одакле су. Живели су у Красовини, ту сад само 1к, пре око 90г предигли су у Јеленак, ту 12к и у Косићу 13. Ђуретићи су од оног сина Брајова, који је био у Зети. Прелвићи су род Томковићима, има их у Грлићу 5к. У Лаћу су живели и Радаковићи и Томићи. Први су се истражили, а од других има 1к у Грлићу. Пре око 200г отишао је један Брајовић у Грчку, од те куће је кажу био један ађутант грчког двора.

У селу Колашиновићима живе Вукановићи 12к, Вушовићи 11к и Станковићи 4к, кажу да су они и Павковићи и да су им најближи Матијашевићи и Томашевићи. Никола Митров је имао и трећег сина Рака. Овај убије једног Кадића и пребегне у Колашиновиће. Реко је имао Пешу, Ника и Станка. Прешли његови синови да се селе у Србију, па се у Васојевићима зауставе Пеша и Нико, а Станко се врати натраг. Од оне двојице су Пешићи у Васојевићима. У Бјелопавлићима још неколика бр своје ове Пешиће, тако да се не може тачно рећи од којих су, али је највероватније, да су од ових из Колашиновића. Од Станкових синова Вукана и Вуша су Вукановићи и Вушовићи. Оженио се по други пут из Колашина удовицом, која је довела дете, од кога су Станковићи. Знају набрајати и претке до Бијелог Павла. Павковићи их не признају за рођаке, по свој прилици што су ова бр неугледна у племену. Једни су ми казивали и овако, да су ова бр дошљаци из Колашина, па да је по томе село име добило. Издижу у планину брајовићску.

Прашћевићи живе у петрушинском селу Слатини, у месту Мадежу. Има их 10к. Веле, да су род Матијашевићима, једни казују да су од Ђура, брата Матијашева, а други, да су од Ђуруете, сина Лалинова а унука Матијашева. Матијашевићи их не примају за рођаке, за њих они кажу, да су од једног момка, кога је војвода Раде Илић довео собом, враћајући се из Цариграда. Има их у Спужу 3к, по 1878 одселило је неколико у Соко Бању и село Коњарник. Исељених има и у Васојевићима.

Петрушиновићи. Петрушина, син Митров а унук Бијелог Павла, кад се поделио са братом Павком, спустио се из Сретње у оближње село СЛатину. Ту су се развијали Петрушиновићи, дуго су се задржавали у овом великом селу, а тек од пре око 300г стали су се постепено исељавати из Слатине пут Зете и оснивати нова села. Пружили су се на запад испод Павковића с обе стране Зето до Фрутка, насеља ова око реке зову Покрајвођани. Има трагова старих насеља, без сумње лужанских, у селима где они живе, али су како причају мало кога доле затекли. Земље су биле турске и исељенике из Слатине су Турци насељавали на својим агалуцима.

И Петрушиновићи знају као и Павковићи добро грањање. Овако причају. Петрушина је имао Колимана, а Колиман је имао Лапа, Груба и Разу, једни додају и четвртог Ђура. Највише се Лапо намножио. Од њега су били Радоња (војвода) и Гојак. Предање их ставња да су били у време кучког војводе Лала Дрекаловића, а то је крајем 16 и почетком 17в. Од Радоње су Радоњићи, а Гојак се много више намножио. Гојак је имао Калуђера, Милека, Стаљена, Лала и Балина. Од Калуђерових пет синова су Бошковићи, Радуловићи, Вуковићи, Вујовићи и Секулићи. Ова се бр по калуђеру зову ширим именом Калуђеровићи. Од Милека су Милековићи, друга велика породице, њу чине бр Шарановићи, Кадићи, Павличићи и Пелевићи. – Од Стаљена су Стаљеновићи, од Лала су Лалевићи. Од Балина су биле свега две куће, одселиле су се пре 50г у Србију (Добитак). Презивале су се Балиновићи. – Од Груба Калиманова је велико бр Групковићи. Од Разе су Разићи, а од Ђура Богићевићи.

До Петрушине броје 15 пасова, рачунао сам да пас можемо узети овде око 35г. Време у ком је он живео пада негде крајем 14в. Запажа се код Митровића – Павковића и Петрушиновића – да се своде до пре 10 пасова на свега неколико кућа. Видећемо доцније да се Митровићи у писаним споменицима налазе забележени већ 1446г, а 1484 су били развијено бр. Значило би да су они отпадали, исељавали или гинули у великим догађајима 15 и 16в. И отоме ће доцније бити више речи.

Радоњићи су од Радоње Лапова, који је био војвода племенски, а био је крупан и личан човек. Он оде и испроси девојку у Кучима, кћер војводе Лала Дрекаловића (Војвода Лале је живеоу 16в, др.Ј.Ердељановић, Кучи…). Кад сватови доведу девојку кући Радоњиној, рече јој војвода, да је није довео за себе него за брата Гојака. Он био мали и неугледан и кад га девојка види какав је, хтедне се вратити натраг. На молбу и наваљивање сватова да пође за Гојака, пристане, али под условом, да сви присутни кажу амин на оно што она изговори. А она рече: „Да Бог да, да све што се родило од Гојака и мене, да се увргло на Радоњу, а што буде од Радоње, на Гојака“. Тим тумаче то што се Гојак много више намножио, него Радоња, и што је његово потомство од тада било глава племену.

Радоњићи су живели у Слатини, па су синови Радоњини иселили најпре у Вучицу и у Велета. По Радоњином сину Бобици, презивају се они у Вучици Бобичићи, место где су им куће зове се Градац Бобичића. Ту их има 15к и у Спужу 4. Прадедови оних Радоњића, који су се населили били у Валетама, пређу преко Зете у Фрутак, до тих предака који су тада прешли броје 6 пасова. Има их у Доњем Фрутку 14к и у Горњем 19, ове су прешле пре око 80г из Доњег Фрутка,до тада су им биле само стаје. Ови су се Радоњићи до балканског рата, 1912г, делили у много малих бр, па кад су пошли у рат, договорили су се да сви опет узму старо презиме. Броје пасове: Ђоко – Мињаш – Смајо – Илија – Јово – Лакац – Вукић – Вук – Раслав – Грујо – Ђурат – Радоња – Лапо – Калиман – Петрушина – Митар – Бијели Павле. Три брата Радоњића су у поч 18в прешли у село Миокусовиће у Вражегрмцима, ту се једни зову Вучкачићи 20к и Радоњићи 5. Иселиле су пре око 60г неколике куће у Гружу, а по 1878 неколике у села Коњарник, Иванчу, па у Пећ 3, Цетиње 2 и Подгорицу 2.

Калуђеровићи. Гојаков син Калуђер имао је пет синова: Бошка, Радула, ВУка, Вуја и ванбрачног Секулу. Право му је име било Максим, али зато што је носио браду, прозвали су га Калуђер. Од њих су пет бр, која носе њихова имена. Из Слатине су они прво прешли у Вучицу, па оданде у села, у којима сада живе. До њих број пасова, исељавање њихово из Слатине пада пре око 25г.

Бошковићи живе у Орјој Луци 44к и 3 у Даниловог Граду. Предигли су из Слатине прво у Вучицу, па под Зелениково Плато поред Зете, а оданде у Орју Луку. Једни држе да је из Слатине прешао Бошко, а други, да је то исељавање било после њега. Преселио их је из Зеленикова Плата у Орју Луку бег Зотовић на свој агалук у дп18в. Прешли су у Орју Луку тада и основали ово село сердар Мијајло и поп Раде Бошковић са другима. Под Платом се познају темељи њихових старих кућа Деле се на два ужа бр, Мијајловиће или Сердаровића и Кезуновиће. Броје пасове: Јоле – Блажо – Бајо – Видо – Новак – Раде – Кезун – Радоје – Милутин – Вукашин – Бошко – Калуђер – Гојак – Лапо – Калиман – Петрушина – Митар – Бијели Павле.

А Мијајловићи: Драго – Петар – Мато – Рамо – Мијајло – Радоје итд. Међу Бошковићима живе Илићи (8к), презивају се исто Бошковићи, али ови кажу да нису од њих, него да су их затекли под Зелениковим Платом, па су заједно с њима прешли у Орју Луку.

Одселиле су Бошковића по 1878г у Сењски Рудник 2к, у Лозницу 1 и за 3к тада исељене у Србију не знају где су. Они причају да су Гарашани од њих, од харамбаше Петра Бошковића. Петар је најгласитији јунак бјелопавлићски, четовао је крајем 17 и поч18в. Једанпут је био отишао са сином Завишом у Скадар. Скадарски паша био дознао да Петар омета Бјелопавлиће да не даду харач, па пошље те га ухате и са сином баце у тамницу. Тада Петар затражи од паше да га пусти и да ће му он помоћи да скупи новац у племену, а зато му остави сина у залогу. Паша га пусти, али како му не пође за руком то остварити, остане му син Завиша у СКадру. Из Скадра се он поскита после по Турској и пређе у Србију. Од њега су Гарашани. Други причају и овако, да кад су Турци ухватили Петра на веру и погубили, да су његови синови отишли у Србију. Старац Радосав Станишић ми је казивао, да Гарашани нису од Бошковића, него од Мрчајића, који се некада живели у његовом селу Винићима и ту се истражили.

Радуловићи. Њихов је предак, Радуле Калуђеров, прешао из Слатине у Рова, па у Враћешину у Вучици. Одатле су доцније у Пажиће, где их има 20к. Броје пасове: Благота – Јован – Лазар – Ристо – Мирко – Пајо – Илија – Радоје (он је имао два брата, Брацана и Ћетка) – Радуле – Калуђер итд. Синови Јова Пајова, гласитог јунака из дп18в, предигли су из Пажића у Главицу на агалук спушких Турака. Ту их има 14к, пр се Пајовићи. Иселило их се пре 50г 10к у Србију (Ваљево, Београд и Смедерево) и у Цетиње 2.

Вуковићи живе заједно са Радуловићима у Пажићима, с њима су изишли из Слатине у Вучицу, па у Тараш, па најзад у Пажиће. Има их у селу 19к. Из Пажића су са Радуловићима прешли у Главицу, ту се деле на ужа бр: Велашевићи 15к, Новаковићи 2, Беговићи 3 и Ђеловићи 3. Броје пасове: Мирко – Токо – Петко – Радован – Милош – Туро – Вујош – Иван – Чејан – Вук – Калуђер итд. Иселиле су се у село Умчање (срез грочански) 3к и у село Лончаре у Србији 4.

Вујовићи 11к у Орјој Луци, живе са Бошковићима. С њима су се заједно кренули из Слатине и населили у Орјој Луци.

Секулићи у Селу Секулићима, 20к. Из Слатине су прешли кад и остали и основали ово село. Иселило их је 10к у Србију, кажу да су негде око Крушевца.

Милековићи. Милеко Гојаков је имао синова Јанка, Павлицу и Пела. Јанко је имао Кадију и Вука, од првог су Кадићи а од другога Шарановићи; од Павлице Павличићи, од Пела Пелевићи.

Кадића сада нема у племену. Ово је било једно од најјачих бр у племену до 1860г, када је Тодор Кадић убио кнеза Данила, те су сви прогнати. Живели су у Боану, где се и сад познају велике зидине њихових кућа. Кад су прогнати из племена било их је 30к; у Боану, нешто у Фрутку и Косовом Лугу, прешли су у Враку код Скадра и тамо сад живе.

Шарановићи су из Слатине сишли у Међице кад Кадићи у Боан. У Слатини их има 6к, у Међицама 10. Од 1878г су прешле неколике куће и основале село Подкрај, ту их има 10к. Иза тога су предизали у Косови Луг, 14к. Броје пасове: Блажо – Крсто – Токо – Ника – Радован – Ристо – Лазар -  Луле – Радоња – Вук – Јанко – Милеко – Гојак – Лапо – Калиман – Петуршина – Митар – Бијели Павле. Деле се на ужа бр Пуреновиће, Чејовиће, Омеровиће (један се њихов потурчио), РИстовићи, Димитровићи и Крстовићи. Пре 50г одселило је 6к у Међулужје у Србији.

Павличићи 36к у селу Горици до манастира Ждребаника. Из Слатине су сишли прво у Калањ, у страни изнад Горице, па су од пре 50г сви прешли у Горицу. У Калању су већ били њихови претци, до којих броје 9 пасова. И они своје Пешиће у Васојевићима, каже да су од харамбаше Пеше, који је четовао са харамбашом Петром Бошковићем. Исељених има у Косову око Митровице, отишло је из Калања њихово уже бр Козовићи врло давно. Чули су да их тамо има око 30к.

Пелевића има свега 4к у Велетама. Одселило је по 1878г 10к у Јагодину и Лозницу. Тамо се пр Карарадовановићи. Има их и у Улцињу исељених.

Стаљеновићи. Од Стаљена Гојакова су три мања бр Пешићи 8к, Вековићи 6к и Туровићи 5к. Живе у селу Фрутку поред Зете. Из Слатине су сишли прво под Велетску Страну, па доцније у Фрутак. За Пешиће сам чуо и овако. Једни кажу да су они из Комана, други да су из Катунске Нахије, а трећи опет да се удала била једна одива Стаљеновића у Чево, па кад јој је муж умро, да се вратила с дететом из провг роди и од њега су Пешићи.

Лалевићи су од Лала Гојакова. Лале је прешао из Слатине у Вучицу, па у село, које носи име бр његова. Има их 40к, у Даниловом Граду 3, у селу Миокусовићима у Вражегрмцима 3, у Прокупље иселиле 2. Кућа у којој се Лале населио, а чији се зидови и сад знају, кажу да је била неког Џафер, Турчина.

Групковићи. Грубо Калиманов је имао Вулету и Ђура. Од Вулете су: Вујићи, Лакићи и Шалетићи, а од Ђура, Ђуровићи. Један део Грубових потомака задржао је старо презиме Групковићи.

Лакићи броје пасове: Агица – Зеко – Зака – Шалетар – Кека – Милош – Лака – Батрић – Драгоје – Вулета (по њему Вујићи) – Грубо – Калиман – Петрушина – Митар – Бијели Павле. Лака Батрићев, по коме се зову Лакићи, био је кнез, њему је ага подигао кућу у пољу испод Слатине и онда га населио, да му скупља дохотке. Са њим из Слатине прешли и Вујићи, који су узели пр Лакића. Село у ком живе зове се Под Кулом Лакића, има их 26к, у Грлићу 6 и осталом Косовом Лугу 6. Шалетићи 8к у Почиокама крај Зете су уже бр Лакића, прозвати по Шалети Кекином. Како кажу давно је око 10к ових вр иселило у Србију и негде су око Чачка и Крушевца.

Ђуровићи (Групковићи) се деле на неколико малих бр, а та су: Жуњићи, Шкеровићи, Кржићи, Петровићи, Баџовићи, Ћиповићи, Рекићи и Мињачевићи. Куће су им расуте по Петрушиновићима. У Ожмидријену их има 19к, прешле су онде из Слатине пре око 200г. У Слатини (Чукос, Пољица и Долови) 16к  Петровића у Копиту Петровића 6к. На Главици 9к, у Косовом Лугу 16 и у Спужу 3. Има Групковића давно исељених у Задру и Сарајеву.

Разићи су од Разе Калиманова. Има их у Вучици 8к и у Новом Селу код Спужа 3. Има их у Вучици 8к и у Новом Селу код Спужа 3. Причају да је Раза био крупан, силан, за Иванбега Црнојевића је излазио на мегдан неком Арапину. Синови су му живели с вилама, с њима се позавађали, те их оне све побиле. Зато се Разићи вел нису ни множили него остали на овако мало кућа.

Богићевићи су из Слатине кад и други сашли код Зете и основали село Богићевиће. Има их 30к. Они се држе да су од сина Климанова, Ђура, и умеју бројати претке до Бијелог Павла. Неки их не рачунају за Бјелопавлиће, него кажу да су од „старог свијета“. Исељених има у селу Голубовцима у Зети 3к, у Србији: у Ваљеву, Јагодини, Крушевцу и Лозници. Трудили су се, да ми докажу, да је од њих Анта Богићевић, војвода лознички.

Бубићи у Мартинићима:

Бубићи су друга велика и разграната породица у племену, живе на два краја племена, у Мартинићима и Вражегрмцима. Њен родоначелник Буба је био, у Мартинићима и Вражегрмцима. Њен родоначелник Буба је био, по општем предању које се сада одржава, син Бијелог Павла из Дукађина. У селу Сретњи се поделио са братом Митром, од кога су Митровићи и иселио у Мартиниће, а одатле је његов син прешао у Вражегрмце. Бубићи се деле на неколико мањих и већих браства. Име Бубићи, исто као и име Митровићи се ретко употребљава.

Тако гласи предање о Буби, већина о њему каже онако како је изнесено. Али постоје и неки варијанти предања који у неколико или сасвим друкчије представљају порекло Бубино и долазак у Бјелопавлиће. Старац Петар Јочић из Мартинића, на кога сам био упућен као најбољег зналца њиховог предања, овако ми је казивао. Бијели Павле је у Дукађину имао сина Шћепана, кога је био оженио из Тузи. Кад је он пребегао из Дукађина у Зету и населио се у Бјелопавлићима, остане његов  син Шћепан у Тузима и тамо је живео испод Хотског Хума. Ту је он имао сина Бубу, који је одатле доцније дошао у Мартиниће. Од другог старц, Ђукана Велишина Шарановића из Петрушиновића, забележио сем, да је Буба био старином из села Мојановаца у Зети и да није од Бијелога Павла, нити да су Мартинићи и Вражегрмци (тј. Бубићи) од Бјелопавлића. У предању се очувало да је Буба са стоком издизао у кучки Ком и да је његова била Црна Планина. Досељеници међу Мартинићима, који су ту пре више од 200г, за Бубу кажу, да је у Мартиниће дошао испод Хотског Хума после Бијелог Павла и да није био од њега. Буба је, кажу они, био „латинин“, у време Ивана Црнојевића био је врло угледна личност и да га је Иван-бег прекрстио. Иду дотле, да знају и како му се отац звао, кађу Ђон. Овде износимо оволико, а даље ћемо се упустити у расправљање о сродству Митровића и Бубића.

Кад је дошао из Хота, Буба се прво населио био у селу Дрезги у Пиперима. У том селу постоји назив Бубина Главица за једно сеоце (др Ј. Ердељановић, Постанак племена Пипера, Срп Етн Зб књ 17, стр 266), па то иде у прилог истинитости предања. Из Дрезге је прешао у поље код Спужа. Тада су у Мартинићима и око Спужа свуда по пољу живели Лужани. Њихов бан Столе становао је у Гостиљу Мартинићском. Мрзио је он Бубу и називао га скитницом, а његовим момцима није дао да поје стоку на убловима. Буба је гледао да му се за то освети, па пошље слуге и синове с њима, да се увере да бан збиља не пушта стоци прилазак на ублове. Кад изађу у Гостиље, слуга Бубин, неки Оџић, привуче се уљанику бановом и виде га где спава, па приђе и ћулуком му разбије главу. Кад чују Лужани шта је било са баном, помуте се, а одозго са стране изнад Мартинића засвира жалосна труба и тим дадне знак Лужанима да селе. А Буба се настани у Мартинићима.

За сина Бубиног, Радељу, причају да је био војвода и тако силан човек у то време, да му је Иван Црнојевић дао кћер за жену. Једном он оде код Иван-бега и затражи, да му дадне у Мартинићима толико земље колико волујска кожа може покрити. Иван бег му то да, а он окроји кожу и њом опаше све Мартиниће, па позове Лужане да му се с те земље дижу. Кад дозна Иван бег за његову превару, пошље момке те га убију, али његовима остану Мартинићи.

Бубу и његове синове предање ставља у време Ивана Црнојевића. Не слажу се у томе, колико је имао синова. Бр Бубића у Мартинићима се дели на Вукшиће и Ераковиће. Једни кажу да је Бубе био Радеља, Вукша, Ерак и Раслав, који је прешао у Вражегрмце, а други, да је имао Радељу, Ника и Раслава. Нико да је имао Вукшу и Ерака.

Од Радеље у племену нема никога. Његов је син био Љепчин који се потурчио кад и Максим Црнојевић и кажу да га је Максим населио у Спужу. Живело је муслиманско бр Љепчиновићи у Мартинићима на Спасојевој Главици до битке са Махмут-пашом 1796г. Тада су прешли у Спуж. У планини се по њима зове Љепчиновића Катуниште.

Вукшићи причају да је Вукша имао Драгоја, Пероша и Вукоту. Од Драгоја су Драгојевићи. Перош је имао Стања, а Стањ: Станоја, Гаврила и Вукајла. Од Стоја су Стојовићи, од Гаврила Радовићи, од Вукајла Муратовићи. – Вукота је имао Божину, од њега су Перовићи, и Јочу, од њега су Јочићи и Мињићи. Вукшићи своје још Јањевиће и Ђалетиће.

Драгојевићи 16 (на Спасојевици 4, Гостиљу 8, под Градином 4). По рату 1878г одселиле су заједно 32к из Мартинића у Србију, у Добитак. Од њих тада 2 у село Самоков.

Стојовићи. Куће су им на Средњој Главици 11 и у Гостиљу 16. Одселиле су 6 у Самоков и 3 у село Ковачевац.

Радоњићи се деле на неколико ужих браства. Гаврило Стањев је имао Рада, по коме се презивају. Раде је био турски кнез, имао је Гораша, од њега су Радовановићи; војводу Ђукана, од њега су Војводићи; Вуксана, по чијем сину Гаврилу се зову Гавриловићи; од Ђелоша су Ђелошевићи и од Новака Кујовићи. Броје пасове: Андрија – Јагош – Блажо – Радован – Гораш – Раде – Гаврило – Стањ – Перош – Вукша – Нико – Буба – Бијели Павле. Свега дакле 13 пасова. Радовића има 47к (на Бјељаг Бријегу 4, Срдњој Главици 7, у Пулићу 4, у Остром Кршу 10, на Прентиној Главици 11, у Око 2 и Гостиљу 9). Иселиле су у Самоков 3 и неколике у село Ковачевац.

Муратовића има свега 2к.  Перовића су прадедови, до којих броје 10 пасова, предигли из Мартинића у суседну Глизицу. У Глизици их има 11к, у Бобуљи 4 и у пољу 7. После 1878г одселиле су у Ваљево 4к, неколико у село Опарић (јагодински окр), у Азању 5, у Мало Орашје 1, у Прокупље 3, неколике у Куршумлију и једна у Вир-Пазрар. Јочића има у Бјељаг Бријегу 10к, у Гостиљу 1, у Бјељишима 2. Иселиле су неколико куће у село Шарбановце код Соко Бање. Мињића у Мрђенима 4к, под Градином 2 и у Гостиљу 4.

Јањевићи 10к. Неколике се куће њихове зову Ђелтићи по претку Ђалети, до кога броје 6 пасова. Они кажу да су од Вукше и Вукшићи их присвајају. За њих су ми једни казали, да су из села Бритвића које је некада припадало Пјешивцима и да су врло давно доселили. Имали су гласитог јунака Вула Нешкова, зато да их Вукићи присвајају.

Ераковићи – Савељићи, куће су им овако распоређене: на Спасојевици 5, у Жупани 2, Гостиљу 2, Ђурковом Долу 8 и на Остром Камену 6. Иселиле су неколике у Самоков. Лајовићи живе у Мрђенима 10к, под Градином 4 и Гостиљу 6. Има их у Остром Камену 6. Иселиле су неколике у Самоков. Лајовићи живе у Мрђенима 10к, под Градином 4 и Гостиљу 6. Има их у Самокову. Батрићевићи 13к. Пре око 150г је одселила 1к у Пећ; по 1878 неколике у Лесковац и Прокупље. Ћаћановићи 2к у Жупини и 2 под Градином. Радоњићи су били некада врло јако браство. Напали су их Пипери негде пре кнеза Рада, од кога су Радовићи и све поклали. Један је само остао и отишао је тада негде у Зету. Живели су на месту Мрђенима, у Гостиљу се по њима зову Радоњића Оранице.

У Вражегрмцима:

Из Мартинића је прешао у Вражегрмце Раслав, син Бубин. Он се био наљутио на оца и побегао. Буба пошље слуге да га траже и доведу. Они га нађу у Калиној Главици у Миокусовићима у једном „вражјем грмену“, позову га да иде кући, али он нехтедне. По томе се кажу зову Вражегрмци. И за њега у Вражегрмцима причају, да се био оженио кћерком Ивана Црнојевића. Наишли су били већ и Турци. Из Босне наиђе некакав бег Соколовић, побратими се са Раславом и затражи од њега земље колико може покрити волујска кожа. Тако га превари и притисне цело Дебело Поље поред Зете. Кад за то дочује Иван-бег, пође с војском на Раслава, бег побегне а војска опколи кужу на Калиној Главици. Било тада у Раслава 24 чељади. Издајом слуге Раславова, неког Госаљића Лужанина, војска уђе у кућу и све у њој побије. Оставе само Раславову жену која је била трудна. Једни казују да је она после тога имала два сина, Носака и Станишу, а други да су Раславу остала два сина у животу, један је био Вујмило, он је имао Носака, а од другог, ком име не знају, је Станиша. Мајка је понела Носака у Вранеш, тамо су живели неко време, по томе му је име остало. Носак је имао Милана и Дамјана, од њих су Милановићи и Дамјановићи; од Станише су Станишићи. К овим се браствима прибијају још три: Вујадиновићи, Мандићи и Миљевићи, причају да су од Аврама, брата Раславова.

Дамјановићи 21к, у селу Пожару живе са Милановићима, по Носаку зову ова бр Носаковићи. Кад се вратио из Вранеша у Вражегрмце, Носак се населио у Косјерадићима, онде где је Доњи Манастир Острог. Владика Василије их је затекао у Косјерадићима, од њих је покуповао имања за манастир, а оба су бр сишли тада у Пожар. Броје пасове: Владо – Јован – Бошко – Васко – Андрија – Дамјан – Носак – Вујмило – Раслав – Буба – Бијели Павле. Свега 13 пасова. Од пре 50г иселиле су у Гроцку 1к, неколике у село Коњарник (топлички окр), Крагујевац и Ваљево.

Милановићи 60к. У писму владике Василија стоји: „И шчо сам купио Зануглицу у Милановића, у Раича и Вујмила за грош и букилу пшенице, бје прешница скупа…“ (Е.Н.М Св.В.О, с 99, писмо од 1666г). Милан Носаков је имао четири сина: Петра, Илију, Николу и Мрку. Од њих су се народила мања браства. Петар је имао Ћирака, од њега су Јокнићи, прозвати тако по Јокни, жени Ћираковој (Међу њима су још два ужа бр: Ђуровићи од Ћиракова сина Ђура и Петранићи, названи по Петрани, снахи Ђуровој). Од Николе су Николићи, од Илије Илићи, од Мрке Мркићи. Илића је најмање, већи део је давно предигао у Србију, али не знају где. Причали су ми, да су од њих песници Илићи (Јован и Војислав). Од пре 50г иселиле су неколке куће у Никшић, Никшићску Жупу, Цетиње, Београд, Крагујевац и Лесковац.

Станишићи 60к у селу Винићима до Павковића. Станишина мајка се удала за војводу бјелопалићског, Ненезу Ђурова. Ненезу помиње Маријан Болица као војводу 1614г. Значило би да је Станиша најдаље у дп16в. Броје пасове: Богић – Одо – Саво – Милован – Васко – Урош – Ђурађ – Дамјо – Вукадин – Раде – Станиша – Раслав – Буба – Шћепан – Бијели Павле. Пре око 90г из села су неки предигли у Драгићевину до Пожара, ту их има 7к, пр се Бубаловићи. До њих у Дракуловини живи 13к Дракуловића, и они су од Станишића из Винића. Станишића је селило: пре око 90г 1к у Петровац у Србији, једна (1863г) у Међулужје код Младеновца, тада 2 у Гунцате близу Београда и у Барајево 1. После 1878г по 1к у село Враце (Добитак), Раковицу код Београда, Чачак и Јагодину. Има их у Никшићу 2к и у Спужу 4. „Веље војне“ 1768г, одвели су Турци неке њихове у Босну (у Власеницу) и кажу да тамо има од њих потурица.

Вујадиновићи у Подвраћу 11к. Какао је речено придевају се уз поменута бр, нека их од ових не примају за рођаке. Има их исељених у Бијелом Пољу и Пећи 3к. Одселио је негде у ужички округ Жара Вујадинов и чули су да од њега има тамо потомака. Броје до њега 5 пасова, значи да је одселио пре више од 100г.

Мандићи 15к и Матуновићи 2к у селу Мандићима су од Вујадиновића. Ђуровићи с Виша, Павковићи, пошли били да чине зулум Вуксетићима Лужанима, који су живели некада у Мандићима. Вуксетићи убију једног Ђуровића и побегну некуда. У повратку Ђуровићи сврате код Вујадиновића у Подвраће. Били напити и случајно убију једно чобанче Вујадиновића. За ту крв уступе им отету земљу Вуксетића. Не ту земљу је прешао Ненад Павићев, до кога броје 8 пасова. Прозвали су се Мандићима по прабаби Манди, а некада су се презивали Ненадићи и Симоновићи. – Матуновићи су огранак Мандића, зову се тако по гласитом јунаку попу Матуну, који је живео у 18в. Има их исељених у Трепчима у Никшићским Рудинама, у Косовом Лугу 1к, Митровици, Подгорици и Даниловом Граду.

Миљевићи 12к (6к у Подваћу и 6 на Калиној Главици). Они се придевају уз Вујадиновиће, једни кажу за њих да су старинци, а чуо сам и овако: удала се била једна одива Вујадиновића у село Загорак у Пјешивцима. Кад јој муж умре, врати се у род са сином Милом, од кога је ово браство.

В. Новији досељеници

У Вражегрмцима:

Марушићи 10к и Милатовићи 42 у селу Дабовићима под Острогом. Марушићи су старином с Чева из села Ожеговице, а од бр Милошевића. Доселили су врло давно због крви, рачунају око 120г пре Милатовића. Како су живели онда на крају племена, Бјелопавлићи су их често нападали и натерали су их да приме славу осталог племена. Марушићи су били једанпут остали на 3к, оне се све крену у Босну. Један се од њих опет вратио у Дабовиће, а двојица из Босне оду у Срем (у место Секлеушу) а кажу да тамо има од њих потомака који се презивају Марушићи. Пре 80г одселиле су неколике куће у село Грабовицу код Ваљева и у Неготин, а после 1878г неколике у Уб и село Шарбане (срез тамнавски).

Милатовића је предак дошао у Дабовиће из села Милета у Команима, а кажу да им је још даља старина из села Заљућа у Чеву. Били су два брата зидари, позвати су били да зидају кућу, па се један настанио у селу Милојевићима у Пјешивцима, од њега је тамо браство Росандићи, а од овог што је остао у Дабовићима прозвали су се Милатовићи по селу из кога је дошао. До претка тога броје 12 пасова, излази према томе да су се доселили пре више од 300г. Ова су бр славила Аранђеловдан, примили су за славу св. Петку. Има Милатовића у Винићима, они своје ове из Дабовића. Одселиле су пре око 90г 2к у Митровицу Косовску, мало иза тога по 2 у Пећ и у неко село код Горњег Милановца; по 1878 2 у Ваљево. Има их исељених и у Никшићу, Подгорици и Црнојевића Ријеци и две куће у Миокусовићима. Налазили су у овом рату рођака око Чајнича, а чули су да њихових има негде око Травника.

Лаковићи 2к и Радошевићи 8к у селу Пожару су уљези из Пјешиваца. Предак који је дошао звао се Лако до њега броје 8 пасова. Радошевићи су се прозвали по Лаковом унуку. Одселиле су три куће у Ријеку Црнојевића. Болевићи 3к у Мандићима су дошли 1862г из Љешанске Нахије. Даутовићи 5к у Поточилу су, како причају, дошли 4г по Косову из Црмнице. Кажу да су од Вука Бранковића.

Перовићи 12к у Бороњини су уљези из Пјешиваца од Стриковића из села Стубице. Живе ту с другим браством Перовића из Шобајића. Оженио се један од Перовића из Шобајића из Пјешиваца, жена му довела двоје деце, Дурка и Васка, од којих су ови други Перовићи. До тих предака броје 5 пасова. Славе Петков-дан. Поповићи 6к у Миокусовићима, прешао им је дед из села Близне у Пиперима.

Кадовићи 27к, Перовићи 18к и Вуковићи 8к у селу Шобајићима су стари досељеници. По једном казивању сва ова бр воде порекло од једног претка, који се звао Лале. Он је имао Бошка и Када, од првог да су Перовићи и Вуковићи, а од Када Кадовићи. Од других сам чуо да Кадовићи нису род овим бр, него да су после њих доселили или од Враке код Скадра или од Сјенице. Нису се од ових бр међу собом собом узимали ни кумовали. Славили су некад Никољ-дан, сад св. Петку. До претка Лала броје 10 пасова, за његово порекло и име селу овако причају. Високи Стеван  је имао сина Сибињанина Јанка и кћер Јану. Послао био Јанко, кад је пошао на Косово, два сина у Русију да му отуда помоћ доведу. Кад настрада на Косову пође Зетом и одседне код кнеза Вукићевића у Пјешивцима. За трпезом га кнез упита где су му синови, а он одговори да су далеко, а да Бог да да и даље били. Они су били вратили из Русије и баш се ту задесили, али се оцу нису казали. Кад чују како он о њима говори, оду не казујући се у Вражегрмце. При прелазу преко Зете један се од њих удави, а други Лале, дође код кнеза Михаиловића у Миокусовиће. Овај му да кћер и насели га у Шобајићима. Лале и отац му били су старином из Шапца, по томе тумаче да се село прозвало Шобајићи.

Пре око 150г прешао је Лака Перовић с братом из Шобајића у Бороњину, тамо су им до тада биле стаје за стоку. Има их у Бороњини 14к. У војевању под Шћепаном Малим 1768г одвели су Турци у Босну и потурчили неколико Перовића и Вуковића. Перовића има исељених у Барајеву код Београда, Лесковцу и Никшићу. Кадовића има 4к у Никшићу, прешли су по заузећу града од Турака, презивају се Шобајићи по селу.

Мијатовићи 7к у Барама Шумановића су од Булатовића из Роваца, дошли су пре око 150г. Вулићи 5к у Винићима су врло стари досељеници из Црмнице, дошли су у време Станише, од кога су Станишићи у овом селу.

Милатовићи 2к у Винићима су исто тако врло стари досељеници, дошли су онде пре времена поменутог Станише. Броје 11 пасова до претка који је дошао из Милата у Команима. Били су некада јако браство и имали су у селу великих имања. Док су се школе увеле, презивали су се Чакмаци. Своје Милатовиће у Дабовићима. Св. Петка, мс Аранђеловдан.

У Павковићима:

Маруновићи (Палаорићи) живе у Подпођу 8к. Кажу да су од Иванишевића из Доњег Краја код Цетиња, доселили су се пре око 150г, онда кад су се побили Доњокрајци с Баицама. Дигла су због крви тад три брата, један отишао у Будву, а један у Котор. Славили су св. Јована по Божићу, примили су св. Петку. Има их 3к под Маљтом, у Јастребу 3 и на Расиној Главици 2.

Мишковићи 12к у Подпођу се зову по селу Мишкама у Чеву, одакле су доселили пре око 150г. Петков-дан, мс Аранђеловдан. Има их у Јастребу 2к, у Миокусовићима 3, исељених у Црној Ријеци, Подгорици 2 и Лесковцу.

Ђуричићи 5к у Кујави су из Црмнице од Бокана, дошли су на читлук Али-бега Буразеровића негде крајем 17в. – Рачићи 5к у Гостиљу Брајовићском су од Шпадијера с Цетиња, дошли су врло давно. – Бајићи (Мрвићи) само једна кућа међу Брајовићима су од Мрваљевића из Катунске Нахије.

У Петрушиновићима:

Богетићи 12к у Бучици. Причају неки за њих, да су дошли с оним Турцима из Пљеваља или Босне, које су Павковићи довели и с њима побили слуге Иван-бегове у Бријестову. Они сами кажу, да су од Бијелог Павла. Да је Калиман Петрушинов имао и сина Драшка, а он Богету, по коме се они зову. Други ово сматрају за измишљено. Рекао је за њих Перован Шарановић, који је био у време владике Петра првог кад су га питали, одакле су они: „Не знам за њих, колико да их је тица у кљуну донијела“.

Гргуровићи 20к у Главици код Даниловог Града су живели некада у Слатини, па су с Бошковићима сашли у Вучицу, а оданде на агалук турски у Главицу. За њих многи држе да су дошли из Куча за време Гојака Лапова, он да је узео удовицу из Куча и од њеног детета да су Гргуровићи. Они пак причају, да су од Бијелог Павла, да је Лапо имао Мирка, овај Ђура, а Ђуро Гргура. Гргуров је син Раде убио Турчина и побегао у Гацко. Давно је један Гргуровић отишао у Шкаљаре код Котора. Уже се бр једно зове Малишићи.

Вучековићи 3к у Међицима су доселили, али не знају одакле. Прибијају се уз Шарановиће, неки их држе за старинце.

Ковачевићи, Муреновићи и Абејевићи у Пољицима и Доловима изнад Слатине, има их 65к и у Косовом Лугу 20. Ковачевићи кажу да су од великог браства Ковачевића са Грахова. Прешли су отуда два брата, до њих броје 10 пасова, значило би да су дошли пре око 300г. Друга два бр се припајају њима и примили су њихово презиме. За Муреновиће су ми једни рекли да су из Цуца, а за Абејевиће не знаду одакле су.

Вечковићи су од Кривокапића из Цуца, славе Јован-дан по Божићу. Због дужне крви дига су се отуда пре око 170г три брата, један од њих, Милош, дође у Бјелопавлиће,  а два оду у Скадар. Од њих су тамо муслимани Ајдар Цуцићи. Милош се населио у Слатини, у Мадежу их има сада 1к, у Косовом Лугу 6, 1 у Даниловом Граду. Иселиле су по 1878г неколике куће у село Коњарник (топл.окр) и Соко-Бању.

Цаушевићи су из Велестова због крви пребегли у Подгорицу, па у Мартиниће, а оданде у село Слатину. Било је то у време Пециреп Лазара, а он је живео у половини 18в. У Слатини их има 2к, у Горици 2, Подкрају 1, а од селиле су 4 у Улцињ.

Маликовићи у Мадежу 11к, и одатле предигле у Косови Луг 14к. Причају да им је прадед, од кога броје осам пасова, дошао из Лепенице у Србији. Чуо сам од неких, да су они из племена Шаранаца крај Таре.

Булатовићи 2к у Орјој Луци су давно дошли у оно село, пре Бошковића, из Роваца. Има их 2к у Слатини, ови су додигли пре 50г. Стојановићи (Брдари) само 1к у Пажићима су од Мартиновића из Баица. Затекли су их онде Радуловићи и Вуковићи. Брдаре је населио Мећикукић на свој агалук. Стојановићи 4к у Орјој Луци су од неког ковача, затекли су их Бошковићи кад су се населили. Јовићевићи 2к у Орјој Луци су у време владике Рада доселили из Ријечке Нахије. Радојичићи 1к у истом селу су скоро из Пјешиваца дошли. Драгићевићи 2к у Горици су уљези из Пјешиваца, дошли пре више од 100г. Раичковићи 4к у Секулићима су пре 70г доселили из Љешанске Нахије. Калуђеровићи 12к у Доњој Главици су из Ћеклића, побегла два брата због крви у Љешкопоље, па овамо.

У Мартинићима: Распоповићи. Има их 40к, у Глизици 10, а остале су од скоро предигле оданде у Поље. Причају да су из Плане код Колашина у једно време иселило 6 брата у племе Шаранце код Таре. Од њих су тамо Кнежевићи, Џаковићи, Бојовићи и Анђелићи. Један је од те браће, Лазар (неки га зову Стамат) пошао био с једним калуђером у писанију и сватили код Бубе, родоначелника Бубића. Како Бубићи нису имали свештеника, приволе овог Лазара да остане код њих и да им буде поп. Буба му дадне леп део имања. Кад су се Бубићи искрај Спужа премакли у Мартиниће, поп се насели у Глизици. Кажу да је њихова даља старина била место Плана код Билећа; а до овог претка броје 13 пасова. Од њих је било увек свештеника, не знају откад су се и зашто презивали Распоповићи. Славили су Ђурђев-дан, примили су давно за славу св. Петку. Пре 60г одселиле су њихове 3к у околину Крагујевца.

Ђурановићи 43к, кад су дошли населили су се у Доњем Селу, одатле се највећи део спустио у поље. Они су из Цеклина у Ријечкој Нахији од Ђурашковића. Три су брата због крви дигли из Цеклина, један је отишао у Бихор, од њега су тамо Адровићи, један се вратио, а трећи, коме је име било Лака, дошао је у Мартиниће. До Лаке броје 8 пасова, према томе су дошли пре више од 200г. Они причају да су у Мартиниће доселили у време Бубино, а њега предање, како смо видели, ставља у 15в. Ђурашковићи у Цеклину причају овако. Пре око 180г су пет брата Ђурашковића због убиства једног Марковића и Велимировића из Цеклина побегли пут Васојевића. Један од те браће погине, два се опет врате, један оде у Бјелопавлиће, а пети у Бихор и од њега су Адровићи (А. Јовићевић, Ријечка Нахија, Срп Етн Збор 15, с 622).

Жарићи 19к у Бобуљи, старином су с Чева од Војиновића. Три брата су се кренула и један отишао у Скадар, један у Пећ, а трећи овамо. То је било мало пре Шћепана Малог. Закрвили су се на Чеву због отмице туђе жене. Неки се њихов био загледао у жену свог комшије и наговорио је да пође за њега. Невеста је онда стављала ћук на главу и мараму преко лица, тако да се није могло видети. Она позове у сватове за кума мужа жениног те их он и венча у цркви. Кад се сазнаде шта је било, закрве се и ова браћа морадну напустити Чево. Казују неки да се они презивају овако, што су Бјелопавлићи нашли били њиховог претка у Гарчу где седи поред ватре и грије се, жари. Забележио сам и то, да су их Турци населили у Мартинићима на своје агалуке. Има их у Спужу 5к и у Никшићу 1.

Вуксановићи 2к у Мрђенима су по једном казивању доселили из Роваца, а по другом су од Лужана. Презивали су се раније Оџићи. Давно један предак њихов је био слуга код Бубе, за њега кажу да је убио бана лужанског у Гостиљу. Нису се да знају никад више намножавали. 1к одселила у Самоков.

Милатовићи (Чакмаци) су од Милатовића из Винића, прешли су у Мартиниће пре око 150г. Има их на Пантелијевом Врху 2к и у Гостиљу 5к. – Чагоровићи 4к под Височицом  су из Цуца од Батрићевића. Дошли су давно. – Бешићи 8к у Доњем Селу су исто из Цуца, а  од бр Пешикана. Дошли су кад и Чагоровићи. Живели су једно време у Пјешивцима и селу Рошцима у Вражегрмцима. Вукељићи су од Брајовића (од Ђуретића), прешли су онде пре више од 100г. Има их исељених у Чачку. Живе на главици Спасојевици 3к. Вуковићи су домазети из Загарачја од Радмановића, дошли пре 80г. Има их 2к.

У Косовом Лугу:

Косови Луг је у турско доба био слабо насељен, обрастао у густу шуму он је био позорница честих окршаја између Бјелопавлића и Турака. Као такав привлачио је ускоке из околних племена, који су се ту настањивали и борили против Турака. У њему су досељеници:

Радовићи 12к у Ђуриоцу су пре око 120г дошли из Љешанске Нахије. Неки их држе за старинце.

Кузмановићи 6к у Ђуриоцу су из Бјелица, дошао им је прадед.

Милићи 2к су исто из Бјелица, доселили пре 80г.

Ђуришићи 6к, у Грлићу су из Љешанске Нахије, додигли пре 50г.

Ђукановићи 2к у Грлићу су из Катунске Нахије.

Мартиновићи 4к су дошли пре више од 100г из Баица.

Шпадијери 3к у Грлићу су с Цетиња.

Радуловићи су из Комана, има их 2к.

Новијих досељеника, оних који су доселили после Бијелог Павла, има у Бјелопавлићима 51 браство са 536к. Они чине једну петину племена. Међу њима има врло старих досељеника, још из 15в. Њихова су браства, како се из напред изложеног види, врло мала, свега по неколике куће, само су неколика, већином старија већа. Највећим делом су пореклом из Црне Горе и то из Катунске Нахије. Узрок њиховом исељавању отуда била је крвна завада, ускакли су у племе да нађу уточишта, или у Спуж Турцима, па су их они намештали на своје читлуке. Бројно их не највише у Вражегрмцима у Мартинићима, па у Петрушиновићима, а најмање у Павковићима.

Данилов Град је варошица, лежи поред Зете на крају Главице. У турско доба су Бјелопавлићи ишли у Спуж на пазар, а кад су се одметнули од Турака, премакао се пазар на Прентину Главицу ниже Мартинића. Ту су се окупљала и околна племена и мењали намирнице, за то је било подигнуто неколико барак. Долазили су на пазар и Турци из Спужа и Подгорице. Вражегрмци су ишли на пазар у Сливље по дну Никшићског Поља. Г 1869 премештен је пазар онде где је Данилов Град, то је средина племена, место се раније звало Ћеранића Главица. Црногорски је кнез желео подићи ту варош и замолио је српску владу, те је послала инжињера Д. Милутиновића, који је израдио план. Архим. Дучић је забележио да је Данилов Град у његово време броја 20к и 80 становника (1874г). Сад је то лепа варошица, има водовод спроведен из села Слатине и неколико чесма по граду, каменим мостом преко Зете је везана са племеном колским путем, а главни пут Никшић – Подгорица пролазе кроз саму варош. Данилов Град је економски центар зетске удољине северно од Подгорице. Има Учитељску Школу и Четвороразредну Гимназију, а раније је подигнут Ратарски Завод прилично уређен и на Браленовици Болница за душевне болести. Има 220к и 720с, насељен је највише из племена, те смо куће раније поменули, а има неколико кућа трговаца православних и муслимана из Подгорице.

Исељеници из Бјелопавлића, по писаним изворима:

Станковићи, Радовићи и Савићи, свих 7к у селу Градцу код Ваљева, иселили су у 19в, славе Аранђеловдан. У истом селу живи трговац Петровић, који слави св. Петку.

Крстивојевићи, једна задружна кућа у Забрдици северно од Ваљева, најстарији су становници тог села, доселили су у пп18в. Преселили су као задруга, а данас се ова кућа сматра за највећу и најчувенију задругу у ваљевском округу, броји 50 чланова. Није се делила никада, нити је ко из ове задруге изашао и отишао на страну. Аранђеловдан.

Тодоровићи у Бујачићу код Ваљева населили су се у половини 19в. Они су из Вражегрмаца; била је раније јака кућа, а сада доста слаба. Петковица.

Матуновићи само 1к у селу Луковцу у Колубари су из Вражегрмаца. Св. Петка.

Матуновића има у Вражегрмцима, живе у селу Мандићима.

Перишићи 1к у Петњици на левој обали речице Бање. Отац им је прешао из Вражегрмаца.

Пантелићи у селу Рабасу су исто из Вражегрмаца, прешли 1876г. Има их 1к.

Спасићи у селу Врачевићу поред Љига су досељеници из половине 19в. Старином су из Мартинића, славе Петковицу. Има их 4к; преселили су због крвне освете и немаштине.

Ђурић у Дивцима у Подгорини населио се као надничар, старином је из Мартинића.

Стевановићи у Латковићима поред Љига су из Мартинића, има их 2к, славе Петков-дан.

Живанићи 6к и Лазаревићи 3к су из Мартинића, прешли су у првом устанку у село Лозницу у Колубари, Петков-дан.

Шушковића у селу Пападићима. Четири су брата иселили из Мартинића у време Кочине Крајине и настанили се у ово село под овим именом. Сродни су им Обрадовићи, Милосављевићи и Јоксимовићи. Има их 20к, св. Петка.

Дукујевићи 1к у Црној Гори поред Дрине су насељеници из дп19в. Старином су из Вражегрмаца. У Вражегрмцима се зна да су Дукујевићи или Гурићи живели у Пожару.

Групчићи, Станковићи, Благојевићи и Радојевићи у селу Бегаљици код Београда, преселили су пре 1878г.

Николић Мирко у Жељезнику, скоро дошао, он је од Иковића из Гостиља у Бјелопавлићима.

Црногорци (Влајковићи, Ивовићи) 12к у селу Буковику под Букуљом, прешли су пре устанка. Од њих су Буковичани у Парцанима (околина Београда). Аранђеловдан. Род су с њима Милосављевићи 2к, који живе у истом селу.

Гарашани (Гарашани 3, Савковићи 2, Стојићи 2, Мијатовићи 2, Ђорђевићи 2, Радовановићи 7, Пантелићи 1) у селу Липовцу, прешли су пре устанка у Гараше. Карађорђе је хтео да буду уз њега, па их повео у Тополу. Уз пут су се задржали у Липовцу, ту се „напију вина“ и нису хтели даље, него остану. Св. Арханђел.

Ђекићи у Ратарима 2. Прешао старац Ђорђе 1848г, био је од Павићевића из села Сретње, слави св. Петку. Благојевићи 2к у истом селу дошли су кад и први. Св. Илија.

Михаиловићи – Бјелопавлићи у селу Мулутовцу у Темнићу су доселили пре 60г. Петковица.

Секулићи 8к у Каменарима су једна фамилија са Михаиловићима и са Хајдуковићима. Хајдуковићи (Зузићи) у Обрежу, има их 20к, населили су се пре више од 100г. Петковица.

Милошевићи у Прислоници у Љубићу доселили су по првом устанку. Аранђеловдан. Има их са Илићима 40к.

Пројовићи у селу Шумнику у Ибру су из Бјелопавлића.

У Полимљу и Потарју: Павловићи (Спахићи) славе Илиндан., Деспоти (Брашњи) Никољдан, Досковићи (Брашњи) и Даниловићи (Брашњи).

Пешићи, од којих има ужих бр: Башуљевићи, Тешићи, Пуровићи (Којићи) у Затријебчу, досељени су у почетку 18в. Били су јунаци, да им негде срамоте остало није. Пешићи су задржали стару славу, а ови су им други сродници примили мухамеданство (Плавско-гусињска област). Рајковићи 39к у Затријебчу су из Вражегрмаца. Предак који им је ту дошао звао се Вук Вражегрмац. Броје од њега шест пасова. Писац држи за њих да су се досеили још у почетку 17в. Бузићи у селу Велици славе Аранђеловдан. Пуповићи и Ћирковићи у Затријебчу су из Вражегрмаца. Не зна се кад су се преселили, и Прашчевићи који славе св. Николу, врло су се давно ту населили.

Павловићи у селу Вељацима у Љубушком Котару у Херцеговини. Из Броћна где су пре живели прешао им је у ово село девети дед. По томе се види да су врло стари исељеници.

Радовићи у Каменом у херцегновској општини су доселили 1687г. Одликовали су се у рату са Топал-пашом. Дошла су два брата Милија и Петар Радовић. Ђурђевдан. Од њих се био иселио у Савину један део, и тај је огранак изумро. Чутила им се налази у манастиру Савини. Станко Бјелопавлић помиње се у истом делу, да је око 1700г живео у селу Подима. Павловићи у Ублима у рисанској општини, населили су се 1687г. Има их 15к и славе св. Стефана. Брдари у Пријерадима у Грбљу доселили су како кажу из Брда у 16в. Брдима се у ужем смислу, како ћемо доцније показати, зове само племе Бјелопавлићи. Да су сигурно из Бјелопавлића доказује на и то, што налазимо од истог бр исељенике у Хрватској, а исто тако из 16в. Значи да су се одселили у Боку, па је један део њих одатле отишао у Хрватску.

Брдари, Проје, Кљајићи и др у северној Хрватској су старином и из Бјелопавлића из села Слатине. Прешли су у 16в. Имају код себе и некакву писану књигу, коју су пренели из Слатине.

По местима где налазимо исељенике из Бјелопавлића, видимо да су селили на све стране. Правац старије сеобе, из 16 и 17в, био је изгледа највише пут Боке и у Далмацију, а неки су стигли и у Хрватску. Доцније, негде од почетка 18в, крећу се више у Србију или пут Берана и Пећи. Највише их је у Србији и то у Колубари и Подгорини. Док се из Никшићског Поља и околине, сем у Србију, маса иселила у Херцеговину и Гласинац, из Бјелопавлића тамо налазимо мање исељеника. Има их у Босни одведених као робље, а шта ли је било са оним Бјелопавлићима које је 1768г Смаил-паша одвео у Новопазарску Нахију и оним робљем од 800 душа, које је 1613г повео собом Арслан-паша?

Бјелопавлићи су сада врло насељени, неродне године чине да се јавља сад већи покрет за исељавањем. Бјелопавлићи би најрадије селили у Метохију, на своју старевину у Дукађин. Кад сам 1920г био у племену, писало се било 300 домаћина да селе тамо. Тежак прелаз и несигурност оног краја још их ометају.

Пјешивци

Пјешивци сада сачињавају једну општину, раније су били капетанија. У племену има 737 домова. Рачунајући на кућу просечно пет душа, излази да имају око 3.700 становника.

Старо становништво и трагови старих насеља

За остатак Лужана у Пјешивцима држе, како су ми рекли, ова браства.

У Горњим Пјешивцима:

Стриковићи и Перовићи, живе у селу Стубици, има их око 10к и оне су у једној групи. Набрајају 7 пасова до претка Вучића који је имао два сина, Николу, кога су звали „Стрико“ и Пера. Презивали су се раније Вучићевићи. Прича се да су некад имали знатних имања у селу. Они сами причају да су рођаци Никчевићима с којима живе у Стубици, а ови су од досељеника и не примају их као рођаке. Пре 50г одселиле су 2к Стриковића у Јагодину, а има их 3к у селу Бијелој у Дробњацима.

Мандалинићи, има их свега 4к у селу Богетићима. Било је некада јако браство, од њих је био војвода племенски у почетку 18в, звао се Вук Мандалинић. И сад се познаје кула његова „на волат“, у њох живи Драго Мандалинић. Знају набрајати оволико предака: Новица – Драго – Радован – Вукале – Вук (војвода) – Вукашин. Славе Јовандан, а прислужују Госпођиндан.

Шкулетића има 8 кућа у Церову у Рупи Шкулетића и Црњ Долу. Своје се са Мандалинићима из Богетића, с њима имају заједнички део у планини.

Вучетићи или Буцатовићи самој 1к у Богетићима.

У Доњим Пјешивцима:

Милуновићи 3к, у селу Богмиловићима, затекли су досељеници тог села у половини 18в старца Милуна, по коме се сад зову ове куће.

Антоновића у Долу, има их 8к, леже крај Ђинове Главице, од северне стране кућа бр Павићевића. Пр су се раније Шуленде. Има их исељених у Улцињу. За њих ми неки рекоше да су од Шпања, још старијег света од Лужана. Јован-дан, мс Ђурђев-дан.

Свега дакле, у Пјешивцима има шест малих лужанских брастава са 34к, тиме Лужани чине 5% целог становништва у племену. И овде се старинци, као што се запажа и у другим племенима, слабо намножавају и постепено изумиру…

Досељеници после Косова

После Косова почели су ускоци из разних страна долазити у Пјешивце и настањивати се у њима међу старинцима Лужанима, које су ту затекли. Они су се мало по мало намножавали и с тим јачали, па су, постепено истискивали старинце. Борбу њихову са Лужанима у колико се зна, приказали смо пре, говорећи о старинцима. Досељеници после Косова чине сада, са свега неколико десетина кућа старинаца Лужана, становништво племена Пјешиваца.

Нису се сви ускоци од којих су се развила бр у Пјешивцима доселили у исто време, неки су дошли одмах иза Косова, а неки много доцније. Ису се они ни једнако намножавали. Највише се намножило и остало потомака од једног ускока, који је по Косову дошао и настанио се у Горњим Пјешивцима. Горње Пјешивце чине скоро сва сродна браства, потомци од једнога заједничког претка. У Доњим је Пјешивцима више мешавине, њих чине поједина несродна бр од ускока из разних страна, који су и у разна времена дошли у племе.

Горњи Пјешивци. Рекосмо да Горње Пјешивце чине с малим изузетком све сродна бр, која доводе порекло од једног претка. Њихов се предак, како причају, звао Богдан, био је или кнез или војвода, а дошао је у Пјешивце из племена Груда после Косова. Била су, кажу, два брата Богдан и Грујица. Једни причају да су били старином из Сјенице и синови неког војводе Стевана Васојевића, а други, да су били из Бањске крај Косова. Отуда су прешли оба у Зету у време Ђурђа Кастриотића, па се Грујица потурчио а Богдан прешао у Пјешивце. Од Грујице се намножило племе Груде у Арбанији, с њима се Горњи Пјешивци и сада своје и рођакају. Било је муслимана Груда одавно настањених у никшићком граду. Кад је порта поставила у почетку 19в за команданта Никшића Али-пашу Мараша од Груда, онога кога је заробио био кнез Милош, нису га хтели признати никшићски муслимани, него се била повела борба између Груда и њих. У тој борби су Пјешивци помагали Грудама као својим рођацима и учинили да се Али-паша одржао у Никшићу.

Богдан се, дошав у Пјешивце, настанио био најпре у Бритвићима у пољу испод брда Плата, па се одатле после премакао у Горње Пјешивце и наместио у месту Толићима крај села Стубице. По томе што је живео у Толићима звао се Богдан Потолић. Ту се намножавало његово потомство, и одатле су се рено почели премицати и насељавати по Горњим Пјешевцима; у Толићима их сада нема, а познају се још трагови некадашњих њихових насеља.

Богдан је имао три сина: Змијана, Радована и Вукосава и ванбрачног Копиљана, или Гостоја. Већ су се његови синови разишли из Толића: Змијан и Вукосав су прешли у Церово, Гостоје у Гостојевиће, а Радованови синови једни у Доњу Повију, једни у Стубицу, а једни у Дреновштицу. – Од Змијана имају свега три куће у Церову, зову се Ђурачићи; од Вукосава су Вукићевићи у Церову, Маговчевићи, Премовићи и Драгићевићи у Богетићима, Ђуровићи у Церову и Вулановићи у селу Загорку у Горњим Пјешивцима. Од Радована су Мијушковићи и Контићи у Повији, Никчевићи у Стубици и Бацковићи и Перуновићи у Дреновштици. Од Копиљана (Гостоја) су неколико малих бр у селима Гостојевићима и Папратима. Најбоље знају набрајати пасове до првог претка Бацковићи и Перуновићи; нека су од поменутих бр разурана у почетку 18в, у време Ћуприлићево, те су неко време живели ван плремена, и то ће бити узрок да им пасови нису потпуни ни поуздани. Перуновићи и Бацковићи набрајају 15 пасова до првог претка Богдана. Замишљају долазак Богданов у Пјешивце да је био пре времена Ивана Црнојевића, највероватније да је дошао у пп15в. Узев тако, ако су им пасови тачни, има се овде узети да један пас износи више од 30г. – Сва бр у Горњим Пјешивцима, која се држе да су од Богдана, славе Јован-дан (23.9) и нису се до скоро узимали међу собом. Има их свију укупно око 300 домова.

Потомака Богдановић и рођака Горњих Пјешиваца има у суседном селу Бршну, које припада Никшићској Жупи, презивају се Шурбатовићи и Вушовићи, има их 45к. Они су од сина Радована Богданова (неки кажу од брата Богданова). Бршно је држао Радован, тамо је издизао са стоком, па су се његови синови, Илија и Перо, настанили у Бршну и ту их сматрају за најстарије досељенике.

Потомци Богданови у Горњим Пјешивцима су тако груписани, да село чине најближи крвни сродници, и то једно, два или више браства. Онако како су груписана у једном селу, тако ћемо даље говорити о појединим бр.

Мијушковићи и Контићи живе у Повији (Доњој и Горњој Повији и Кунку), сем њих у овом селу нема туђинаца. Куће су им овако распоређене: Мијушковића у Горњој Повији 30, Трубасину 4 и у Кунку 26; а Контића у Доњој Повији 30, Горњој 18 и у Кунку 8. Они су од Радована Богданова, а држе да су од два брата Мијушка и Конете, до којих броје 9 пасова и кажу да су били унуци Радованови. Контићи су ми рекли да се њихов предак звао тако, јер је био кнез, conte, у млетачко доба. Старе куће су им биле у Доњој или Старој Повији, од 1840г почели су из ње насељавати Горњу Повију, а у Кунак од 1862г.

При удару Нуман-паше Ћуприлића на Црну Гору 1714г опустела је Повија, била попаљена а ова су браства тада јако настрадала. Причају овако. Од војске Ћуприлићеве био се народ из Повије склонио у једну пећину изнад села, било их је тада у њој око 70 душа. Турска војска попали куће у селу, па онда похвата оне из пећине, те нешто побију а нешто одведу као робље у Босну, знају да су тада ту била два сина Мијушкова, Јанко и поп Мирко (трећи му је син Андрија пре тога погинуо, спалили су га Турци у Сливљу на једном пласу сена) и два сина попа Мирка, двоје деце, Лука и Илија. Попа Мирка, кога је крстио владика Василије, поведе Ћуприлић собом на Чево и тамо погуби, а брата му Јанка с мајком и синовима попа Мирка Ћуприлића отпреми као робље у Никшић. Некако пође за руком Луки и Илији, синовима попа Мирка, те побегну из турског Никшића и оду у Далмацију рођацима Симону и Раду Контићима, који су били измакли из пећине испред турске војске, а Јанка му и мајку му одведу Турци у Босну и потурче, живео он на Гласинцу или код Бања Луке. Тако Повија опусти. Осам година иза тога врате се Лука и Илија са Симоном и Радом Контићима из Далмације и настане опет на Доњу Повију, па кад сазнаду за Јанка да се налази у Босни, поруче му да дође и њега потурчена покрсти владика Сава. Од Јанка и два сина попа Мирка, Луке и Илије, који су после били свештеници, су се народили Мијушковићи, они се деле на два ужа браства: Јанковиће од Јанка и Поповиће од Луке и Илије. Броје пасове: Лука – Марко – Пеко – Мићо – Петар – Вук – Лука – Мирко – Мијушко – Јован – Радован – Богдан. – Од Симона и Рада, који су били братучеди, су куће Контића.

Додају даље, да је с Јанком Мијушковим били пошло и једно дете, Милутин, у Босну, које је било од раније разрођених Мијушковића, и да се и оно вратило с Јанком из Босне и кад се вратио, остало му је једно дете тамо око Гласинца или Бања Луке и од њега има тамо сада 30к муслимана.

При разури Повије, у време Ћуприлићево, пребегли су из ње Шибалије у Дробњаке, долазе по сродству једнако Мијушковићима и Контићима. Тада су пошли исто оданде Баошићи у Морачу, не знају да ли су им били рођаци, а кажу да се тако зову што су становали око Башине Воде.

По заузећу Никшића од Турака (1878г) предигло је од оба бр више кућа у Никшић и у поље. Мијушковића је 10к одселило у Србију, најраније једна, пре око 70г у Ужице а друге доцније у Београд и Ваљево. Од Контића је исто толико кућа одселило у Србију, у Ужице, Ваљево и Прокупље.

Никчевићи живе у селу Стубици са старинцима Стриковићима, које смо раније помињали. Ово је једно од највећих бр у Пјешивцима, има их око 100к. Радован Богданов имао је Никца, они су од њега, а најближи су им по сродству Повијана и Дреновљани. Никац је имао Ђура, а Ђуро Батрића и Живка. Од Живка није нико остао, а Батрић је имао Јанка и Грујицу. Не знају тачно од којих од ове двојице су били Крстић и Вујош. За Вујоша причају да је био кнез у време четовања харамбаше Баја Пивљанина. Наишао био један бег преко Стубице, ишао на Херцеговину, па позвао био Вујоша да га прати и пут му покаже. Вујош га ту убије па с братом Крстићем пребегне у Пераст Бају Пивљанину и овај их насели у Кртолима. Крстић се тамо оженио, имао два сина Лакца и Ника, погинуо је у Боки. Вујош га је осветио па са његовим сином Лакцем пребегне из Кртола у Бјелоше код Цетиња, а Нико остане у Кртолима, од њега има тамо 20к Никовића. Вујош се на Цетињу ожени од Шпадијера, па како је био потиштен, пређе са синовцем Лакцем и са два сина Илијом и Јованом у Стубицу у Пјешивце и опет ту подигну куће. Од Лакца Крстићева је уже бр Лакчевићи, а од Јовца Вујошева су Јовчевићи, а Илија Вујошев имао је три сина: Јеремију од кога су Јеремићи, Горчина од кога су Радовићи (по његовом сину Раду) и Живка од кога су Живковићи. Лакчевићи броје пасова: Ђурица – Мијајло -  Петар – Бошко – Андрија – Лакац – Крстић – Јанко (?) – Батрић – Ђуро – Никац – Радован – Богдан.

Никчевићи говоре да су од њих Почеци у Доњем Крају код Цетиња, и то да су од помињатог Вујоша који је живео једно време у Бјелошима код Цетиња. Почеци, који су пре око 100г због убиства једног Шпадијера пребегли из Доњег Краја код Цетиња у Врањину у Ријечкој Нахији, носе предање да им је даља старина из Старе Србије, одакле се њихов предак бежећи од крви настанио у Пјешивцима, па је одатле један његов потомак предигао на Цетиње. А од оних што су остали у Пјешивцима, говоре да је бр Мијушковићи. Почеци славе Јован-дан (6.1) и своје се са оним на Цетињу (А. Јовићевић, Ријечка нахија, ЕтнЗб књ 15, с 614). – До пре 30г живели су у Стубици у месту Толићима Капешићи, који су одселили у Котор, својакали су се са Никчевићима, али ови не знају како су им долазили по сродству. Били су кажу крупни људи.

Никчевића куће су раније биле груписане у Стубици, од половине 19в су се многи премакли за земљом у Међеђе, Пријеспу, Норин и дуж реке испод Будоша. Има их у Никшићком Пољу око 30к, а пре око 6г одселиле су 2к у Чачак, по 1878г 6 у Реткоцер (Добитак).

Маговчевићи 10к, Премовићи 5к, Драгићевићи 3к и Јоковићи 3к у селу Богетићима су од другог сина Богданова, Вукосава, који је из Толића прешао у Церово. Они су управо ужа бр од Вукићевића у Церову, јер Мага, од кога су ова бр је био син Вукићев, по коме се зову Вукићевићи. Мага, по коме се зову Маговчевићи и од кога броје 6 пасова, је имао Према, од кога су Премовићи, а по доцнијим прецима се зову Драгићевићи и Јоковићи. Мага је имао и сина Голића, од кога су били Голићевићи, који су пре око 100г одселили у Русију. У то време је одселио Илија Маговчевић у Враку код Скадра, пре око 6г две њихове куће у Србију, а по 1878 њихове и Премовића по две у Београд.

Вукићевићи 23к и Ђуровићи 11к у Церову су од Вукосава Богданова. Вукићевићи броје пасове: син – Веко – Перован – Божо – Пејо – Вук – Вукић – Радуле – Мирчета – Гојко – Вукосав – Богдан. Вукићевића има исељених у Никшићском Пољу. Ђуровића у селу Трепчима у Никшићским Рудинама, Никшићском Пољу, а по 1878г одселиле су и неколике куће у околину Ваљева. Рођаци су овим бр Вулановићи 10к, у селу Загорку у Доњим Пјешивцима. Удала се из Церова пре три паса једна удовица Лакчевића у Загорку, одвела сина Божа, а његов отац се звао Вулан. Ђуричићи у Церову до Вукићевића су од најстаријег сина Богданова Змијана, који се најмање намножио, има их у Церово 3к, у Стубици 3. Одселио их је на Цетиње 2к, по 1878 у Реткоцер 5к, и пре 20г неколике куће у Доброту код Котора. За оне у Србији су сазнали да су их све Бугари у овом рату побили.

Копиљан или Гостоје, како причају ванбрачни син Богданов, се настанио у Гостојевићима. Он је имао Пеја, а Пејо Лалата и Томаша (једни су ми рекли, да је Лалат био стриц Томашев). Од Лалата су Лалатовићи, има их у Гостојевићима 3к, Међеђем 3 и у Љесковим Долима 1 и Цебаловићи 6к у Међеђем. Исељених Лалатовића има у Ужицу од пре 70г, у Никшићским Рудинама и Никшићском Пољу; Цебаловића има у Ваљеву и Реткоцеру. – Од Томаша су: Вучинићи 7к, Бањовићи 12к и Мрвошевићи 12к, станују у Папратима, неке су им куће у страни изнад села, под Кичицом, и у Љесковим Долима. Има их исељених у селу Ребежима у Никшићском Пољу (Мрвошевићи), у Милочанима и Горњем Пољу, па у Невесињу и Србији.

Перуновићи 48к и Бацковићи 47к у селу Дреновштици су од Андрије, сина Радована Богданова. Андрија се из Толића премакао у Дреновштицу, за коју смо пре рекли да се некад звала Ранци и да су њима били јаки Лужани. Андрија је имао Вуксана, а овај Перуна и Бацка, по којима се бр зову. Куће Бацковића су груписане у горњем делу села, а Перуновића захватају доњи део. Перуновићи броје пасове: Радосав – Јаков – Мушо – Лука – Драго – Лука – Петар – Станоје – Вук – Секуле – Перун – Вуксан – Андрија – Радован – Богдан, дакле 15 пасова. Перунов син Мирко је убио једног Бамбрека Лужанина и побегао у Дробњаке, од њега су тамо Шашаљи. По заузећу Никшића одселило је више кућа у Никшићко Поље. По 1878г одселило је 10к Перуновића у Коњарник и Реткоцер (Добитак), а Бацковића тада 4к у Лозницу. Има их и код Прокуља у селу Ђуревцу.

Сем Богданових потомака у Горњим Пјешивцима су још досељеничка бр.

Живковића 3к у Подкупићу су по једнима рођаци са бр Витасојевићима у Доњим Пјешивцима, по другом казивању су из Бањана, а по трећем да су од неког момка, који је био у најму код кнеза Вука Вукићевића, о коме се зна да је био у пп18в.

Љешковићи 15к у Подкупићу су давно доселили из Шћепан Поља из Пиве, има их у Никшићком Пољу, и у Луштици у Боки, тамо се презивају Љешовићи.

Улишевићи само 1к у Подкупићу се прибијају уз Љешковиће.

Рогановићи 4к у селу Гостијевићима су по једнима давно дошли из Цуца, а по другима су од момка који је допратио ванбрачног Богдановог сина Гостоја а био негде из Зете.

Доњи Пјешивци су састављени од бр различитих и пореклу и времену досељена, ниједно се од њих није јаче разгранало, те се у томе Доњи Пјешивци разликују од Горњих. У њима су браства:

Росандићи 20к и Радуловићи 25к у селу Милојевићима изнад Дреновштице. Росандића је предак доселио из села Милате у Команима са братом, који се настанио у селу Дабовићима у Бјелопавлићима и од њега су тамо Милатовићи, а он се примио у најам код бана лужанског Вука Рћанина и узео његову кћер Росну за жену. Бан га је населио у Милојевићима, где му је дотле било јагњило, по жени му Росни или Росанди прозвали су се овако. За тог претка који се доселио једни кажу да се звао Милоје, те је по томе и село у ком живе добило име, а други веле да се он звао Стојан и да је био од бр Сенића на Чеву, па отуда да је пребегао у Комане због крви. То тако не можемо знати, да ли су Милојевићи име старијег села или се од ових досељеника тако прозвало. Долазак њихов пада негде у пп17в. По деду Пају зове се једно њихово уже бр Пајовићи. Више је одселило њихових кућа у Србију, него што их има у слеу; тамо су у Реткоцеру и код Крагујевца и Ваљева. Славе Јован-дан.  – Мало пошто су се настанили у Милојевићима дошао је к њима бежећи од крви један поп од Радуловића из Башиног Села у Цуцама. Примили су га и дали му пети део имања; поп је к себи после добавио и брата, те су од њих Радуловићи. Дошли су негде у половини 17в. Славе Госпођин-дан. Има их исељених у Реткоцеру, а имају рођака у Заврху и Штедиму, у Никишћском Пољу, који су тамо дошли из Цуца.

Спасојевићи, Милошевићи, Ђикановићи и Савићевићи у селу Витасојевићима су од једног претка, има их свију 20к. Предак се њихов звао Ђуро Штекојевић, а био је старином из Куча и слуга код господара зетског Ивана Црнојевића. Причају овако:  Мара, жена Иван-бегова а кћер Херцега Шћепана, се враћала из Херцеговине, била трудна и наиђе у Бањанима на кућу неког попа Копривице, који је не хтеде пустити да уђе унутра. На пољу она роди дете и ту јој умре. Зато Иван-бег пошаље слугу Ђура Штекојевића да попа убије;овај га нађе у цркви и поведе собом пут Цетиња. У Ћаклићима почине с друштвом и ту га стигне потера бањска, побију Ђурово друштво, он сам умакне а попа ослободе и поведу собом. Иза тога Ђуро опет оде и доведе попа жива на Цетиње. Због те услуге му Иван-бег да у Пјешивцима до Наћвице, који је био својина цетињског манастира, тако да је Ђуро имао у једном појасу своје земљиште све почев од Зете преко села до границе чевске, до Горњег Убла на Ораном Долу. С тог имања су они давали увек манастиру на Цетињу један део доходака, а у време кнеза Данила су новцем испладили свак свој део. Три пута је колера таманила у овом селу, један пут су због тога остали били само на једну кућу, на неког Пешу с бабом, до кога броје 7 пасова. Завали су се од тада једно време Бабићи, па су се после изделили овако у мања браства. Спасоје, по ком се зову Спасојевићи, био је пре четири паса. По заузећу Никшића иселило их је неколико кућа у село Страшевину у Никшићском Пољу, где су добили дела у земљи при подели поља. Давно су се некад селили у Србију, али не знају где су им ти рођаци, а има Спасојевића 3к у Параћину. Пеша, кога поменусмо, је имао пет синова, један од њих је одселио у Гацко и тамо су од њега Тасовци. – Са овим бр у Витасојевићима живи и 5к Грујичића, њихово се бр пре око 180г с Чева преселило у Шуму требињску, па је тада један од њих дошао овамо.

Бошковићи, Перовићи и Мијушковићи у селу Богмиловићима су од једног претка, има их 35к. Због крвне заваде пребега су три браства из Велестова у село Тупањ у Бањанима. Ту двојица остану и од њих су два јака бр Ераковићи и Килибарде, а трећи, Тодор, пређе у село Озриниће у Никшићском Пољу и одатле је четовао. Њему да кћер за жену поп Вук Мијушковић из Повије и насели га у Богмиловићима; то је било у половини 18в. Броје пасове. Милош – Муса – Лазар – Бошко – Тодор. Затекли су у селу раније поменуте Милојевиће, Лужане. Славе Малу Госпођу. Иселило је Тодорових потомака око 20к у Србију, налазе се тамо у селу Пепељевцу код Крушевца, Залужју код Ваљева, у Међулужју, има их у Призрену, Никшићу, код Спужа 2к, у селу Страшевини 10к.

Станковићи, Јанковићи и Ђукићи у Селиштима су сродна бр, има их 30к. Рођаци су им Загоричани, о којима ћемо мало даље рећи. Селиштани и Загорчани су од једног претка, старо им је село било Бритвићи, које сада припада Бјелопавлићима. Предак им је дошао из Сјенице, био је син неког војводе Стевана Васојевића. То исто говоре Горњи Пјешивци о своме родоначелнику Богдану, према томе излази да су Селиштани и Загорчани рођаци Горњим Пјешивцима. И ако стоји тако, имао сам доста муке да разаберем у каквом су они сродству, јер сам наишао најпре на неке Пјешивце, који су ми говорили да ова бр у Селиштима и Загорку нису никакав род с Горњим Пјешивцима; други су ми после рекли да су рођаци, а трећи су их звали Лужанима.

Једни Селиштани и Загорчани причају да су њихов предак и Богдан од кога су Г. Пјешивци били браћа, да су заједно пошли из Сјенице у Груде, па оданде у Бритвиће у Пјешивцима. Други говоре да је њихов предак био син Богданов, а трећи да је био од Радована, сина Богдановог. Најбољи зналци предања у Горњим Пјешивцима су ми рекли да су они били браћа. Из Бритвића, где су се били најпре настанили, Богдан је прешао у Толиће у Горње Пјешивце, а Витко – тако кажу да се звао тај други – остао је у Бритвићима. По њему бр у Загорку и Селиштима зову једним именом Витковићи.

Док се у Горњим Пјешивцима нарађао Богдан, од Витка се у Бритвићима народило јако потомство. Описујући Пјешивце 1614г, Маријан Болица наводи да село Бритвићи (Брајковићи) броји 50 домова и 120 војника, а да му је главар Марко Бритвић. Разорено је двно, али су се до данас очувала многа кућишта старих Бритвића, леже при пољу испод стране Плата, а између кућишта се познају темељи старе цркве. Предање зна о истом овом Марку Бритвићу, кога Болица помиње пре више од 300г. За њега се прича да је био син Петров, а Петар Витков. Петар и Марко су били војводе, по Петру су једно време они звали Петровићима. Марко је имао за побратима једног Баранина, тај га је био позвао те су ударили на Мрке, и том је приликом Марко заробио једну девојку, којом се оженио. Марко је био богат човек, имао је силну стоку коју је држао у Творилу а Бритвићима је припадало све до Шарене Плоче код Орје Луке, планина му је била Гарач. Погинуо је у Бањанима а по смрти његовој судила је његова жена Ћерана и управљала селом за 10г. Марков је био Дракуле, а он је имао Вука, за кога се прича да се на мегдану секао са бјелопавлићским војводом Радом Илићем.

У Бјелопавлићима се више него у Пјешивцима зна и прича о јачини и богастрву старих Бритвића. У једном крају Бјелопавлића се прича о силноме Дражи Бритвићу (то се односи сигурно на овог Дракула) и о томе да је Бритвиће изагнао и разурио јак север, који је за 6г дувао те ништа није рађало; некад силни и богати Дража морао је тада, да би чељад исхранио, заклати и волове испод плуга. Такво сам предање чуо и у селу Долу у Пјешивцима. Међутим се у Павковићима у Бјелопавлићима, па и у Пјешивцима зна прави узрок разуре Бритвића. То смо изнели опширније у раду о Бјелопавлићима. Завадили су се били Бјелопавлићи и Пјешивци у време војводе Рада Илића (био крајем 17 и почетком 18в) па су Бјелопавлићи напали, прешли Зету, разурили Бритвиће па отели Творило и Кујаву а границу премакл на врх Плата, где је и сада. Тада је погинуо поменути Вук Бритвић, убили су га Јовановићи.

После разуре Бритвићи су се премакли у Селишта, па је после одатле један део сишао у Загорак. У Селиштима нису никог затекли, а тако причају и они у Загорку. Вук Дракулов (други обратно веле, да је Дракуле Вуков) је имао пет синова: од једног су, Јована, Селиштани, од једног Шћепана, Загорчани, а од осталих су Кустудићи у Његошима и Ружићи у Дробњаку. Селиштани славе Јован-дан јесењи, а прислужују Јован-дан по Божићу. Има их исељених у Никшићу, у Орјој Луци у Бјелопавлићима, у селу Расовици код Прокупља, у Реткоцеру. Њихови рођаци у Загорку се зову:

Лакчевићи 14к, Ђуровићи 4к, Ђукићи 5к и Марковићи 4к. Прво су из Селишта сишла прва два бр, па доцније други. До претка Лакце броје Лакчевићи пет пасова: Јован – Петар – Раде – Марко – Лакац – Маро – Шћепан – Радоња – Вук – Дракуле – Марко – Петар – Витко. Било је с њима и бр Раичевићи, од којих је било војвода; истражили су се због тога, што су напаствовали једног калуђера, који је ишао у писанију. У Загорку живе и Вулановићи, који су их Г. Пјешиваца и о њима смо раније рекли. Загорчана има исељених у Никшићу и селу Великој код Плава.

Маријан Болица као највеће село у Пјешивцима наводи Грдово (Gardono) између Брајковића и села Ранци. За то село нисмо могли сазнати где је било у Пјешивцима, а мислимо да је најпре могло бити у Загорку, где има трагова старијих насеља и било вероватно лужанско село.

Павићевићи најстарији досељеници и највеће бр у Долу, броји 42к.  Старином су из села Трешњева у Цуцама. Због крви је отуда пребегао њихов предак Иванко у Жупу Никшићску и живео ту неко време у селу Ливеровићима међу Бастаћима. И одатле због крви пребегне у Зету, отуда га Иван-бег Црнојевић насели у Пјешивцима. Броје пасова: Милован – Петар – Милован – Периша – Мићун – Станоје – Вешко – Павић – Јанко – Иван – Павић – Иванко. Славе Малу Госпођу. По 1878г одселило је 15к у село Умчаре код Јагодине, отада неколике у Никшићско Поље. С њима у Долу живе: Рајовићи 3к су им у Папратном Долу. Рођакају се са бр у Витасојевићима и причају да су и они од Ђура Штекојевића, који је био старином из Куча. По пре око 100г били су јако бр. Јован-дан. Одселиле њихове неколике куће у Србију, у смедеревски округ и у околину Ваљева. Има их у Даниловом Граду и Спужу. Рачунају да су у село дошли кад и Иванко, предак Павићевића. Милетићи, има их 4к у Орашкој Улици, доселили су пре око 200г из села Залаза у Његушима. Од бр су Лукенција, које на Његушима држе за старинце и зову Матаругама. Има их исељених негде у Србији. Матковићи су се доселили из села Врбе у Његушима кад и Милетићи; има их 8к, на месту које се зове Возници. Они су од бр Дејана, исто Матаруге, а изгнали су их отуда јаки Ераковићи. Пре 40г одселило 6к у Јагодину.

Ускоковићи у селу Ћурчићима, има их 25к, су због крви пребегли. Они су од Ускоковића у селу Корнету у Љешанској Нахији. Предак који је овамо дошао звао се Милисав, до њега броје 8 пасова, те време њиховог доласка пада пре око 200г. Дошли су код Павићевића и они су их населили у Ћурчићима. Кажу да је име селу дошло по томе, што је предак њихов донео ћинтерац, ћурак на себи, а вјероватније је да је то име старије и да је ту било насеља и пре њих. Пре око 100г су одселили 4к у Високу више Ужица, презивају се тамо исто Ускоковићи. У време кнеза Данила су три брата предигла у Дробњаке од њих су тамо Милоњићи, крали су у племену те су их перјаници гонили  и сломили им слеме на кући. Исељених има и у селу Врбовцу код Смедерева у Реткоцеру и у Крушевцу.

Исељеници из племена по писаним подацима. Оно што се у племену зна о исељеницима изнели смо напред, и то прво о исељеним старинцима, Лужанима, па смо уз бр, која сада живе у племену, поменули и њихове исељенике. Овде ћемо дање навести исељенике из Пјешивца који се налазе у оним нашим земљама у којима је до сад проучено порекло становништва. То су:

Радивојевићи у селу Драчићу у Колубари, јужно од Ваљева, има их 2к и славе Јован-дан. Преселиле су због крвне освете после друго устанка.

Милешићи, има их 2к у Кличевцу код Ваљева, преселили су уз Вукаловића Буну 1857г, Јован-дан. Из њихое је пор и Срећковић, који је прешао 1866г и населио се уз њих. Стевановићи, 2к, у истом селу, прешли су кад и Милетићи, св. Јован.

Зарићи у селу Лелићу јужно од Ваљева су најстарији досељеници овог села, доселили су пред крај 17в. Дошла су два брата, сад их има 4к, св. Јован.

Јездићи у Рађевом Селу сз од Ваљева, Јовандан.

Благојевић у селу Табановцу у Колубари, св. Јован.

У селу Тодорином Долу на источној страни Дучића у долини потока Кленовца су куће распоређене у две мале: Старовлашку и Пјешивачку. Пред крај 17в дошле су ту две куће, једна из Старог Влаха, а једна из Пјешиваца. Од ове куће из Пјешиваца су сад: Ранковићи, Пантелићи, Радосављевићи, Митровићи и Лиливојевићи, свих има 11к, славе св. Јована.

Грујичићи у Лозници су доселили у пп19в.

Ђурић од Премовића из Пјешиваца, прешао у дп19в, живи у Лозници.

Грујичићи у селу Црној Гори код Лознице су преселили у пп19в.

Грујићи и Новаковићи у селу Крупцима, прешли су им очеви, има их 8к, св. Јован.

Пјешивац 1к у селу Сасовићима у херцег-новској општини, преселио је 1687г, славе Јован-дан. Из овог је бр капетан Јован, који је много добра учинио свом крају и био друг руског адмирала Макарова.

Мијушковићи, има их по 1к у Котору и Доброти.

Вукићевићи у Кривошијама су прешли с Церова 1680г. св. Георгија. Они су сигурно од Вукићевића, који и сад живе у Церову и Пјешивцима, а овај нам податак показује да су се они тако звали већ горе поменуте године.

Богетићи у селу Горовићу у Грбљу су прешли из Пјешиваца у 15в и из села Богетића, Никољдан. Из овог је Никонор Боретић, савински архимандрит и провикар бококоторски од 1812-22г, који је освештавао барјаке руско-црногорско-бокељске војске, коју је предводио митрополит Петар први 1806г.

Контићи 5к у Равном Пољу у Босну су прешли у пп19в. Прадед им се звао Иван, он је отуда пошао у рат у Црну Гору и није се више вратио. Св. Ђурђе.

Булићи у селу Радећи у Пиперима. Пре десет пасова удала се из Пјешивца једна жена Була за Драгишића и одвела собом дете. Презивају се по Були а деле на Илиће и Пауновиће. Има их 10к, славе Аранђеловдан.

Ђуровићи у селу Свиби у Пиперима, прешли су пре неколико пасова, а деле се на Детовиће и Радишевиће. Аранђеловдан, а прислужују „Вељи Госпођиндан“. Има их 6к, неки су од њих преселили у Србију код Куршумлије.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>